U RINGU ZVER, NA ULICAMA ŠUMAHER! Marko nam je otkrio kako je biti bokser i vozač vatrogascima koji nikad ne kasne

"Prvu rundu sam dobio takve batine da ne pamtim u životu. Posle sam se vratio, pa sam opet šestu rundu bio mnogo loš, devetu sam bio lošiji, 10 rundu prvih 10 sekundi me je našao da nisam znao gde sam, posle me je bacao, gurao, pola minuta pred kraj sudija je prekinuo meč, jer sam već izgubio stabilnost u nogama, izgubio sam ravnotežu.

Ovako je za portal Espreso srpski bokser, Marko Nikolić opisao borbu sa Rusom Sergejem Gorohovim koji je pokupio WBC silver internacional titulu u super srednjoj kategoriji u petak u hotelu Kraun plaza, dok je Nikolić na 28. meču doživeo prvi poraz posle 2013. godine.

Ipak, kod Marka reč "predaja" ne postoji, sa 6 kopči na levoj arkadi bokser nas je sačekao na njegovom radnom mestu u vatrogasnoj brigadi na Voždovcu gde punih 10 godina radi kao vozač vatrogasnog vozila.

Pričali smo o njegovoj pripremi za meč koji je prilično emotivno doživeo, o boksu kao plemenitom sportu, o rizičnom poslu jednog vatrogasca, njegovoj humanosti, ulozi roditelja, ali i mnogim drugim temama koje Marka čine ispunjenim čovekom sa 32. godine.

*Od kada si počeo da se spremaš za meč sa Sergejem Gorohovim koji je odneo WBC silver internacional titulu u Beogradu?

- Titulu prvaka Mediterana u WBC verziji protiv Italijana osvojio sam 2019. godine. Prošle godine u septembru odbranio sam tu titulu protiv Francuza i onda smo 11. januara krenuli sa pripremama za ovaj meč. Plan nam je bio šta ćemo sledeće, neki veći nivo i to je ova titula WBC silver, ona je bila u super senior kategoriji koja je do 76 kilograma, ja u toj kategoriji nisam bio 15 godina, ali sam bez problema skinuo 12 kilograma i ušao meč.

*Kako su izgledali pripremni treninzi za meč i šta je bilo na tvom jelovniku kada si uspeo za tri meseca da skineš 12, 5 kilograma?

- Treningom i ishranom sam skinuo 12, 5 kilograma bez problema i to isključivo biljnom hranom. Ja sve što sam izgubio to je bilo na mastima, sve te gluposti. Inače sam i na uskršnjem postu. Jelovnik mi je otprilike ovako izgledao: pre podne žitarice, za ručak pasulj, bez zaprške, sočivo, integralni rižoto sa povrćem i svašta što se tiče te biljne ishrane, tako da samo te štetne sastojke sam izbacio iz sebe, snage nikad više nisam imao. Što se tiče ostalih priprema, tri meseca treninga pakla sam prošao, pa samo sam oko 1000 kilometara pretrčao na traci, svaki trening smo zapisivali šta sam radio. Imao sam sparinge, pre podne su mi bili kondicioni treninzi kod mog trenera Stevana Jovanovića iz džudo kluba "Vinča", a boks u bokserskom klubu "Fontana" na Novom Beogradu.

*Kako si se osećao kada si se suočio sa protivnikom u ringu i šta ti je prolazilo kroz glavu dok si stajao pred njim s obzirom na to da nosiš sa sobom titulu šampiona i nisi izgubio ni jedan meč od 2013. godine?

-Da li je on ili bilo ko drugi u ringu, sve sam znao isto, znao sam kako i šta treba da radim, međutim, izgleda da sam ja u glavi ušao pogrešno u meč. Ipak je ovo nešto veliko, svašta mi je prolazilo kroz glavu, da li ću da se obrukam, da li neću, dolazio je ministar policije, bilo mi je i kako ću da se pred njim pokažem. Drugo, taktika je bila udarim-pobegnem, međutim, onaj ring na reviji je morao da se skrati, bio je manji, nisam imao prostora da se sklonim, bio sam mu metar ispred glave. Prvu rundu sam dobio takve batine da ne pamtim u životu. Posle sam se vratio, šestu rundu sam bio mnogo loš bio, devetu sam bio lošiji, 10 rundu prvih 10 sekundi me je našao da nisam znao gde sam, posle me je bacao, gurao, pola minuta pred kraj sudija je prekinuo meč, jer sam već izgubio stabilnost u nogama, izgubio sam ravnotežu.

Motiviše me moja luda glava, moj trener i menadžer Luka Popović koji me gura i psihički i što se tiče mečeva, moja porodica, deca, veliku podršku imam od supruge. I ne odustajem nikada, imam veliku podršku kolega

*Šta ti je najteže palo posle poraza i kako si uspeo da se vratiš na posao vatrogasca posle samo četiri dana od meča?

- Ja i dan danas žalim u sebi, mnogo mi je teško palo sve. Najžalije mi je bilo mog deteta koji je gledao to sve, plakao je posle meča, on je kući legao da spava i tokom noći se budio koliko mu je bilo teško. Baš mu je teško palo, gledao me je kako padam, to me je pogodilo najteže. Dva dana sam dobio da odmorim, ušivao sam arkadu, imam šest kopči, međutim, telo je naviklo na batine, čovek mora da je jak u glavi. Ovo je najteži meč do sada, mnogo mi je teško palo i to što smo sami jurili sponzore, što je moj trener iz svog džepa trebao da izvadi svoj novac za troškove, ali teram dalje, ne predajem se, mesec dana neću trenirati, razmišljati o boksu, mora da se odmori telo i oladi glava i idemo dalje.

Zašto si izabrao da radiš kao vatrogasac?

Otac je bio vatrogasac, sad je u penziji i stric isto, rođeni brat je počeo da radi i brat od strica. Volim ovaj posao plemenit je human kao i boks, kažem human, jer smo preko boksa uspeli da prikupimo mnogo novca za lečenje bolesne dece. Poslednji put smo organizovali akciju za Pavla Tasića koji boluje od celebralne paralize, trebalo je i u meču sa Francuzem da organizujemo humanitarnu akciju, ali nije bilo publike zbog korone, pa nismo uspeli da realizujemo. Svake godine organizujem prikupljanje para i od tih para kupujemo poklone za decu obolelu od raka sa onkologije, 3.000, 4.000 evra skupimo tako i vratimo osmeh na lice najmlađima.

*Kako si uspeo da uskladiš život boksera i život vatrogasca?

Ja sam završio Pravno-birotehničku, smer za zaštitu od požara, završio sam to, tad je morala da se završi vojska, sa 19. godina sam se prijavio u Vojsku odslužio je, dve godine sam čekao da upadnem ovde i počeo sam da radim. Vozim vatrogasce do mesta požara, puštam vodu, dopunjavam kamion vodom, većem riziku se izlažu moje kolege koji ulaze u vatru, stanove, tu sam da im pomogne. Stvarno je to težak posao, odgovoran, mnogo života se spasi, mnogo kuća i stanova vatrogasci spase. Ljudi bi trebalo da na vatrogasce gledaju kao na heroje, a ne kao na obične ljude. Kolege mi izlaze u susret i mnogo mi olakšavaju, stvarno nemam šta da kažem.

Sećam se kad je na Altini gorela fabrika, požar je bio ogroman, celu noć smo gasili vatru

Opiši nam jedan dan vatrogasca u Beogradu, u tvom slučaju vozača koji mora u što kraćem roku da prođe kroz beogradsku gužvu i uhvati se u koštac sa građanima koji neretko nemaju razumevanja kako za vatrogasna vozila, tako ni za Hitnu pomoć.

- Najvažnije je da svi ostanemo staloženi, mirni, da nas ne hvata panika, ja mojim kolgama skidam kapu, njihov posao je mnogo rizičniji od mog, malo ko priča o tome koliko su spasili dece i starijih ljudi. Što se tiče mene imam veliku odgovornost, vozim šestoro ljudi i mi moramo što pre da stignemo na lokaciju gde je možda nekom ugrožen život. U toku noći je komplikovanije, jer mi spavamo i onako sanjivi moramo što pre da se spremimo i stignemo. Prvo se čuje razglas, odnosno, mesto požara, pa koja posada ide, mi se spuštamo niz šipku, idemo u garažu, oblačimo uniformu, sedamo u kamion, palimo rotaciju sirenu, gas da što pre stignemo. Oprezan sam dok vozim, gledam da ne napravim neku glupost, cilj je da što pre stignemo do mesta gde treba da intervenišemo. Dešavalo se da ljudi neće namerno da se sklone, ima i onih koji stanu nasred i neće da se pomere, ima i odgovornih građana, a tu je i onih 10 odsto koji to nisu.

Dodajem alat šta treba, pakujemo uigrani smo vatrogqasci imaju veću odgorovnost mnogo je teži posao nego posao vatrogasca. 10 sprat gori oni nose crevo do desetog sprata, samo odelo kad se namokri je teško i mnogi ljudi to ne cene.

Za kraj smo pitali Marka kada bi mogao da bira da li bi pre izabrao boks ili posao kojim se bavi?

Kada bih mogao da živim od boksa, izabrao bih boks, iskreno ide mi bolje od ovog.

Bonus video:

(Espreso)