„TATA, DOBRO SAM, NE BOJIM SE": To je sve što želi da čuje OTAC IZ SUBOTICE čija ćerka (16) se bori sa ANKSIOZNOŠĆU

- Često pomislim da ćemo se raspasti u borbi sa strahom koji mi uništava dete. Ne, nećemo odustati. Nikada, dok ne budem siguran da je 1:0 za nju protiv anksioznosti – priča nam otac šesnaestogodišnjakinje iz Subotice.

Miloš K. ima i sina sa čijom majkom živi u vanbračnoj zajednici i devojčica i očeva partnerka se odlično slažu. U njenom odrastanju, a sada i lečenju, ona aktivno učestvuje. Majka tinejdžerke je preminula pre 11 godina i od kada je Nada V. ušla u njen život, od prvog trenutka je imala veliki oslonac u njoj i njoj se uvek prvo poverava.

Rodetlji tinejdžera dobro znaju koliko je taj peroid naporan i za njih same i za sve ukućane, ali kako izgleda borba sa anksioznošću nekoga ko je tako mlad, pa još i u najburnijem periodu života?

Kako je počelo?

- Krajem sedmog razreda primetili smo da se povukla, da je često odsutna, da naglo menja raspoloženja i drugo što prati i pubertet, ali nismo sumnjali. Zahvaljujući Nadi ubrzo smo saznali da moje dete oseća razne strahove zbog kojih ima lupanja srca i ne ume da objasni zašto je to tako i čega se sve plaši. Uplašio sam se, priznajem. Od kada je supruga preminula, pitam se da li joj dovoljno pružam i sve što joj se dešava na mene utiče dvostruko jače.

Samo jednim razgovorom Nada je saznala da je sve počelo „odjednom, iz čista mira, dok se vraćala iz škole“. Ispričala joj je da je osetila lupanje srca, vrtoglavicu i ogroman strah da autobus koji prolazi neće zakočiti i da će svi, pa i ona, nastradati.

- Nije nikada doživela saobraćajni incident, nije doživela ništa loše u školi, ni kod kuće, barem tako tvrdi, ali strahuje od mogućih događaja koji bi završili tragično. Nada ju je smirila tada, mnogo joj znači njena topla reč i zagrljaj. Razgovarali smo i pomislili da je shvatila da nema razloga da se plaši. Ali, posle samo nekoliko dana, utrčala je u kuću, zalupila vrata, bacila se na krevet, pokrila jastukom glavu. Nije mogla da diše koliko je bila uznemirena. Doživela je opet neobjašnjivu paniku – priča otac.

Dijagnoza

Ubrzo slične situacije su se ponovile. Potražili su stručnu pomoć rođake psihologa i poznanika psihoterapeuta. Stigla je dijagnoza - anksioznost.

- Svaki korak napred, značio bi ubrzo dva nazad. Dešavalo se da ručamo, ona ustane i zaplače, a kada je zagrlim i kažem da će biti sve u redu odgovori mi: Znam, ali zašto mislim da će se srušiti kuća i da ćemo svi umreti ili da će kada kročim na ulicu nešto strašno da se desi. To su teške situacije - priča otac anksiozne devojčice.

Njega, kaže, najviše plaše situacije u koje ona može da dođe kada nije sa porodicom:

"Pričala je Nadi da je prvi dan u srednjoj školi, a kasnije još nekoliko puta, imala napade panike, ali da je uspela, a ni sama ne zna kako, da ih suzbije. Bila je na ivici suza, tresla se, osećala je snažno lupanje srca, ali se ipak smirila. Ima perioda kada ne primećujemo da ima bilo kakav strah, a po savetu stručnjaka pratimo njeno ponašanje i da ne bi anksioznost prerasla u fobiju".

Miloš kaže da mu je teško da prepričava situacije kroz koje su prošli jer veruje da je njegovo dete više puta bilo u neizdržljivom neosnovanom strahu, a da on za to i ne zna.

Pandemija, pubertet i zagrljaj

Devojčici mnogo znači ogromna podrška ukućana i veoma hrabro ulazi u koštac sa stanjem koje se ređe javlja poslednjih meseci.

- Plus pubertet i pandemija. Celokupna situacija trenutno dodatno utiče na nju, ali je ipak bolje. Pratimo savete stručnjaka. Od svih koje smo posetili uzeli smo ponešto, jer nijedna terapija nije u potpunosti dala rezultata. Idemo korak po korak. Najvažnije je da ostanemo uz nju i da nijednog trenutka ne pomisli da je sama i ostavljena u ovoj borbi. Najčešće su Nadin i moj zagrljaj njen lek.

Život ovog Subotičanina, čak i kada je na poslu, svodi se na stalna razmišljanja da li je ćerka dobro. Često izmišlja razloge zbog kojih je zove, jer želi da se uveri da se oseća bezbedno.

Život na frontovima

- Mnogo je neprospavanih noći, razgovora, ali i tišine. Anksioznost nam je život podelila na više frontova. Jedan se svodi samo na to da je ćerka pobedi, drugi, moj, da učinim sve i uvek budem uz nju kada sam joj potreban, dok na trećem pokušavamo da funkcionišemo kao normalna porodica. Nije lako, ali ne pitam za cenu. Jedino što želim je da čujem „Tata, dobro sam, ne bojim se, osećam se bezbedno“. Ona je toliko razumna devojčica da je svesna toga i sama teži da što pre stigne do toga – poručuje brižni otac.

Bespredmetni strah

Stručnjaci navode da je anksioznost stanje nemira, straha, zabrinutosti, nervoze, nelagode u vezi nečega što može da ima neizvestan ishod, a po osobu koja to doživljava je užasnija nego što se čini.

- Anksiozna osoba oseća strah koji je bespredmetan, nema realne osnove. Kod strahova postoje uzroci, a kod anksioznosti ih nema. Kod takvih strahova je teško pronaći uzrok i pomoći jer ne postoji konkretno osnova od čega početi i zbog toga je u pitanju veoma mučno stanje – kaže psiholog Dragana Ćupurdija.

Za razliku od depresivnih osoba koje gube smisao života i često „beže u smrt“, anksiozne osobe se vezuju za one koji brinu o njima pošto su izgubili veru u sebe, ali nisu izgubili veru u smisao života.

- Anksiozne osobe treba da menjaju percepciju života i referetni okvir, način na koji tumače svet oko sebe. Do nas je da li ćemo za čašu sa vodom reći da je polupuna ili poluprazna – zaključuje.

(Espreso/Blic)