KADA SU SUMNJALI DA SAM UMEŠAN U TIJANIN NESTANAK, HTEO SAM DA SE UBIJEM: Šok ispovest Igora Jurića

Igor Jurić, osnivač Fondacije "Tijana Jurić" izjavio je da je zbog sumnje ljudi iz okoline da je on umešan u nestanak svog deteta, jednom razmišljao o samoubistvu. Srećom, prvi i jedini put

Da je živa, devojčica koja je rođena za vreme bombardovanja 1999. godine u Subotici, početkom narednog meseca bi napunila 22 godine. Tijana Jurić. Život joj je skratio Dragan Đurić iz Surčina, a njenoj porodici, pored bola i patnje, u amanet ostavio da saznaju koliko su, u stvari, jaki

Trebalo je za to vremena. Trebalo je padova i uspona, crnih misli... U poslednjoj ispovesti Igor Jurić, Tijanin otac otkrio je, možda, najviše detalja iz tog perioda. Bio je hrabar i bodrio porodicu dok se za Tijanom tragalo. Kada je trebalo da bude najjači, a to je momenat kada se saznalo da je ubijena, pao je... Zbog sumnje okoline da je on, navodno, umešan u Tijanin nestanak, pomišljao je čak i da digne ruku na sebe. Bio je "kriv" i što nije "osvetio svoje dete". Jer, kakav je to otac. S tim u vezi bilo je i onih koji su mu nudili pomoć da unese nož u sudnicu.

Nikad, na sreću, nije želeo da naudi njenom ubici.

Za povratak osmeha na lice, trebalo mu je vremena. A, vratio ga je zahvaljujući stručnjacima u Belgiji, u kojoj mu je i javljeno da mu je dete nestalo, i u koju se vratio posle izvesnog vremena

Živeo sam tada u Belgiji. Plan mi je bio kada Saška završi školu da se tamo preselimo. Sve je krenulo dobrim tokom. Jedno jutro se desio poziv. Tijana je nestala. Uzeo sam avion i došao. Tada počinje pakao - ispričao je u velikoj ispovesti Jurić u serijalu "Heroji traume", koji su deo projekta „Trauma – naša priča“ Psihološkog savetovališta Mozaik i Centar za shema terapiju Beograd.

Od tog poziva, počeo je da živi priču koju je do tada gledao u američkim filmovima.

- Za 13 dana koliko je trajala potraga bio sam jako snažan. Vukao porodicu, govorio im da će sve biti u redu, govorio za medije.... Ljudi su i tada gledali čudno na to. Kontaktirao sam i ljude iz Belgije. Imao sam snagu, želeo sam da vratim dete. Radio sam potez za potezom - priča Jurić.

U jednom momentu, a "zahvaljujući" medijima, počeo je da se suočava sa komentarima ljudi koji su sumnjali da je i on umešan u otmicu.

- Mirjana, supruga, nije spavala. Sedam dana nije oka sklopila. Ja sam išao u medije. Noću sam obilazio prazne kuće u Bajmoku i u okolini. Iskradao sam se jer je kuća bila pod patronatom policije. Tih 13 dana, koliko je trajala potraga za Tijanom, padala je kiša i grmelo je mnogo. A, Tijana se mnogo plašila grmljavine. Pitali smo se gde je sada, da li se plaši, da li je neko zlostavlja, kako je zlostavlja... Nama je tada bila neophodna stručna pomoć. Mi je nismo dobijali, i to mi je bio najveći motiv da osnujem organizaciju.

Zbog sumnje u njega, kaže da i danas često u isti koš stavlja čoveka koji je ubio njihovo dete i onog ko je pisao takve stvari o njemu. Takvi komentari su doveli do toga da ljudi i iz najbližeg Igorovog okruženja sumnjaju da je umešan u Tijanin nestanak. Tada je pomišljao na samoubistvo. Prvi i jedini put.

- Ljudi su počeli da pišu sve i svašta, da vas osuđuju. Nisi ti spreman na takvu situaciju. Na tu bol, imaš i takvu muku da ljudi misle da si ti krivac za tako nešto. To je nešto strašno. Samo bih želeo da ljudi shvate koliko to utiče. Mi smo sedeli jedno veče, porodično. Ćutali. Ja sam osetio da su Mirjani roditelji počeli da sumnjaju, da sam ja možda zaista krivac za to što se desilo.

- To me je zaista dodatno porazilo. Tada sam njima rekao da sam ja odlučio, da ne mogu da izdržim to što se desilo, da ne mogu da izdržim te pritiske javnosti i same osude ljudi iz moje okoline, i da ću ja sebi oduzeti život. To je bio prvi i jedini put da sam ja u životu pomislio na tako nešto. Ali, ajde što sam ja to rekao, nego što su svi drugi ćutali. Nije bilo "nemoj tako da misliš". Koliko smo mi bili van sebe, nismo svesni bili o čemu pričamo... - priča Jurić.

Kad se sve završilo, mnogim ljudima je bilo jako teško da mu priđu. Da ga pogledaju u oči.

Prvo smejanje nakon svega

Sa svojom boli vratio se u Belgiju, gde je hteo da odvede celu porodicu pre tragedije koja ih je snašla. Dočekala ga je gazdarica stana kod koje je bio podstanar, i rekla mu da ima poziv iz policije. Mislio je da je napravio neki saobraćajni prekršaj i da ga zbog toga zovu, što ga je dodatno naljutilo.

Ipak, otišao je. I dobio je, kako kaže, ono što nije u svojoj zemlji.

- Rečeno mi je da se javim specijalnim policijskim psiholozima. Jedna žena i jedan muškarac. Rekli su mi da imam obavezu da sa njima razgovaram tri puta nedeljno. Tako je i bilo. Nekada je trajalo 45 minuta, nekada i po 3 sata. Ja sam i plakao, i smejao se. Do tada ja nikada nisam imao kontakt sa tom strukom. Smatrao sam kada se sve to desilo da sam ja dovoljno jak. Međutim... Zahvaljujući njima sam počeo bolje da se osećam. Oni su me pripremali za suđenje. Oni su vrlo strpljivo i stručno o tome govorili i tu sam video i shvatio važnost stručne pomoći, i video koliko država brine o svom građaninu. I ja sam došao na suđenje potpuno spreman. Bio sam odlučan da ga porazim zakonski putem - rekao je Jurić.

Podseća da je bio nosilac svega dok se Tijana tražila. Kada se saznalo da je mrtva, snagu je pokazala supruga Mirjana.

- Kada sam počeo da tonem, ona je držala celu priču. Ja se nisam oporavio dok nisam razgovarao sa ljudima iz Belgije. Ja sam se sa tim ljudim počeo smejati. Plakao sam. Plakala je i ta žena. Ali, smo se i smejali. Tad sam rekao hoću da se borim. Hoću da pobedim. Hoću da se borim zbog Tijane, hoću zbog Saške.

Kako možeš to da me pitaš?

Bez obzira na sve, Igor ne želi da se ubici njegovog deteta desi bilo šta loše u zatvoru. Nikada nije planirao da mu se sveti, ali se prisetio kako je reagovao kada ga je jedan sveštenik iz Subotice pitao da li je razmišljao da oprosti tom čoveku.

- Pitao sam ga: "Kako možeš to da me pitaš?". Znate, morali smo promenimo fiksni broj. Zvalo nas je mnogo ljudi koji su bili u zavoru, nudili pomoć. Sa druge strane, mnogo je ljudi osuđivalo moj govor izražavanja. Jer, kakav si ti otac ako nećeš da osvetiš svoje dete. Zalagao sam se izmenu krivičnog zakonika. Ne želim da se ubici mog deteta ništa desi u tom zatvoru, ali smatram da jeste opasnost ukoliko se sutra nađe na ulici. Pa, govorili su mi "možemo da ti pomognemo da uneseš nož u sudnicu"...

Igor danas leže i budi se sa Tijanom. Ali je ne sanja.

- Nikad Tijanu nisam sanjao a čekam da se pojavi, da mi da neku poruku. Sanjao sam mnogo puta fotografije i sam taj izveštaj iz policije i tužilaštva, ali nju ne - kaže Igor koji je danas prva godina Pravnog fakulteta i koji kaže da nikad više volje za životom nema i više motiva za borbu a i drugima poručuje da i oni nađu svoj motiv:

- Ne mora svako da nađe motiv na način na koji sam ga ja našao.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf)