APOKALIPSA ONDA! NATO bombardovanje bilo je odmor od ŽIVOTA u prisustvu SMRTI - a rasturači SFRJ završili POSAO!

Do sada sam već nekoliko puta pisao o bombardovanju Srbije, odnosno SR Jugoslavije, iz 1999. godine.

Ne zato što obožavam ovu temu ili što imam nešto novo da kažem, nešto o čemu se do sada nije govorilo, već zato što sam ga preživeo iz prve ruke i trebalo bi da ga se sećam jasnije i preciznije od svojih mlađih kolega.

Međutim, moram priznati, sećanje bledi. Sećam se fragmenata, a manje jasnih činjenica. Ipak, ponekad se i sam, nevezano za datum, jasno setim ponekog od tih dana, najčešće u proleće, i porazmislim malo o ovom, definitivno, nadrealnom događaju.

Taj dan je bio sunčan, a noć kad je sve počelo bila je topla. Zima je te godine bila depresivnija nego obično, ili se makar ja tako sećam. Hladna i maglena. Žonglirali smo između puta u normalniji život i propadanja još dublje u kanal.

Bilo je mnogo natezanja oko Kosova. Neuspeli pregovori u Rambujeu i unutrašnji sukobi o budućnosti južne srpske pokrajine, koji, evo, traju sve do danas. Vlast nas je ubeđivala da nećemo dozvoliti da nas niko ponižava i da ne smemo da prihvatimo ponudu međunarodne zajednice, rečima: "U Francuskoj, umesto direktnih razgovora i istinskog nastojanja za postizanje političkog sporazuma o suštinskoj širokoj autonomiji, umesto mira i političkog rešenja nudio se diktat, falsifikati, pretnje, ucene i NATO trupe".

Već tada su krenule najave da će nas NATO bombardovati, ali slabo ko je verovao da će se to zaista i dogoditi. Izuzev Miloševićeve vlasti, očigledno, koja je našla za shodno i da zapreti NATO-u sledećim saopštenjem izdatom 23. marta: "Upozoravamo NATO i sve zemlje sa čijih teritorija bude pokušana agresija na našu zemlju da ćemo našu teritoriju, narod i slobodu braniti svim sredstvima".

Ovi su se toliko iznervirali nakon ovih pretnji da su odmah narednog dana započeli akciju.

Gde se ko zatekao tog predvečerja 24. marta 1999. tu se i suočio sa obrisima Apokalipse, sada! Nebo je počelo da se boji narandžastom bojom, iz daljine se čula grmljavina. Čekali smo kišu, a ona nije pala, samo je nastavilo da grmi. Još jače. I dalje je nebo bilo vedro, a po njemu je uskoro počela da šara kiša raznovrsnih projektila, sa svih strana.

Sećam se, već prve noći, kad smo se okupili oko podzemnih skloništa, smestivši roditelje, žene i decu na sigurno i čekajući da čujemo prve informcije, mnogi su bili spremni da odmah obuku uniformu i brane zemlju. To je bio prvi impuls, manje-više kod svih nas, a u Dnevniku RTS, u noći početka agresije, definisan je kao "masovno javljanje dobrovoljaca za odbranu otadžbine" - osećaj poniženosti i besa koji rađa ludačku hrabrost i nepromočivi patriotizam. NATO je u našim očima bio isto što i fašistička Nemačka, a tome je pripomogla i retorika državnih medija koji su zvučali kao emisija "Dozvolite da se obratimo" iz 1984. Bombardovati jedan narod na samom pragu 21. veka zato što se ne slažeš sa politikom vlasti koja ga vodi bilo je - čist fašizam. Pogotovo što je šikaniranje Srba devedesetih, kao po pravilu, bilo povezano sa krajnje sumnjivim povodima za kažnjavanje kao u slučaju granate na pijaci Markale u Sarajevu, što je bio razlog za uvođenje sankcija međunarodne zajednice SR Jugoslaviji 1992., tako i kad je bombardovanje u pitanju - kontroverzni slučaj Račak iz januara 1999. kada je Srbija optužena za ubistvo četrdesetak albanskih civila tokom okršaja srpske policije i albanskih terorista u tom kosovskom selu 15. januara.

Bilo je lepo videti uvek razjedinjeni narod kako se ujedinio oko bazične ideje - odbrane otadžbine. Odbrane svoje kuće, svoje dece, svojih komšija, svog sela, svog grada, svog jezika, svoje Srbije. Nažalost, Milošević i ekipa oko njega su uspeli i da to unište sejući razdor, etiketirajući izdajnike i razračunavanjući se s političkim neistomišljenicima, poput Slavka Ćuruvije, koristeći iskrene patriotske emocije kod najvećeg dela naroda za učvršćivanje svoje vlasti, baš kao što su to radili od početka devedesetih, samo im je sada na ruku išla ratna situcija u okviru koje su imali praktično odrešene ruke za svoje prljave akcije.

Tako je spremnost da se brani zemlja svakim danom bombardovanja sve više splašnjavala. Ono što se činilo kao "nepravedna odmazda fašističkog NATO pakta na slobodarski srpski narod" postajalo je igra muve i mlatilice. Mlatili su nas sa svih strana, a mi nismo imali nikakvih resursa da se tome odupremo, uprkos saopštenjima iz Generalštaba koja su nas ubeđivala da su "borbena spremnost i operativna gotovost vojske na najvećem mogućem nivou".

Mlaćenje iz vazduda je trajalo 78 dana.

Pred kraj su nam pretili i "tepih bombardovanjem", što znači da ne bi unapred birali ciljeve već bi nasumice bacali bombe po nama, ali se to ipak, na svu sreću, nije dogodilo.

Za 11 nedelja svakodnevnih vazdušnih napada, NATO je izvršio 2.300 udara na tadašnju SR Jugoslaviju i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i bombi punjenih obogaćenim uranijumom.

Kažu da je bilo između 1.500 i 3.000 žrtava od čega je oko 500 civilnih (79 dece), a oko 754 pripadnika Vojske i MUP-a. Niko ih nije precizno prebrojao, iz nepoznatih razloga.

U početku smo ga dobro podnosili, jer je bilo lepo vreme i mogli smo da noći provodimo napolju, ispred zgrade, družeći se, bodreći jedni druge, mrzeći NATO, igrajući basket i mali fudbal, slušajući muziku, pijući pivo i pušeći buksne, zaljubljujući se, nadajući se boljem životu i budućnosti bez ratova - bili smo mladi. Mnogo zanimljivih priča je nastalo tokom bombardovanja. Neke od njih su kasnije pretočene u filmove i knjige. Za sve nas, bila je to čudna situacija, koja je na izvestan način i oslobađala. Mogli smo da se odmorimo od posla, faksa, škole, svakodnevnih briga i da od jutra do sutra radimo samo ono što nam pomaže da što kvalitetnije ispunimo vreme bez griže savesti - nad glavom nam više nije stajao niko... Osim NATO-a!

Međutim, što je bombardovanje duže trajalo, bilo je sve teže uživati. Uželeli smo se svakodnevnih obaveza i normalnog života koji nam neće pretiti smrću svaki dan. Nadali smo se da je kraj blizu. Nije više bilo nikakve svrhe nastavljati. Postalo je jasno da smo izgubili - i to u svakom smislu. Zdrobila nas je sila, pred kojom smo morali da kleknemo, slagali se sa njenim zahtevima ili ne. Zato nije ni čudo što su mnogi slavili kapitulaciju kao pravu pobedu. Slavili su svoj život, to što su pretekli i sačuvali glavu u još jednom ratnom sukobu u koji su uvučeni. Realno, moja generacija ratuje još od 1991. godine. Neki su poginuli u uniformi JNA, drugi kao dobrovoljci, treći kao civili, četvrti kao "izdajnici"... Bilo je previše mogućnosti da se strada. Poslednja je bilo martovsko bombardovanje ili je barem tada tako izgledalo. Kao da su đavolu ponestale opcije za naš tamni vilajet.

Uglavnom, kroz to bombardovanje postali smo svesni koliko smo zapravo mali i nebitni, te kako ne da nismo nikakva vojna i ekonomska sila, nego je bilo više nego jasno da živimo u državi koja je potpuni cirkus. Dok su bombe padale na nas, a mi nismo imali više nijedan avion sposoban da se podigne sa zemlje i suprotstavi agresoru (uprkos najvećoj "borbenoj spremnosti i govosti"), gledali smo kako državni vidonjaci pokušavaju da obore neprijateljske letelice snagom svojih misli! Vrh države se negde posakrivao i nije smeo da pomoli nos iz svojih rupa. Ljudi su ostali prepušteni sami sebi - bez novca, mnogi i bez posla, pod neprijateljskom paljbom! To je bila žalosna realnost.

Uzalud je Miloševićev režim pokušavao da preko svojih medija pošalje sliku kako hrabro pružamo otpor agresoru. Uzalud su bila sva ona okupljanja po trgovima i mostovima, pevanja protiv bombardovanja, šetnje protiv NATO-a, dozivanje ruske pomoći, dnevne žurke uprkos ratu... Ljudi su počeli da se ujedinjuju oko ideje da jedino što nas može sačuvati jeste međusobna solidarnost i zajednička težnja da se Milošević i njegova klika konačno skinu sa vlasti, jer sa njima možemo da očekujemo samo nova stradanja i poniženja.

Nema sumnje da je bombardovanje Srbije jedno od najmračnijih poglavlja Međunarodne zajednice i NATO pakta, ilegalna akcija sprovedena bez odobrenja Saveta bezbednosti, u cilju skretanja pažnje sa činjenice da je predsednik SAD preljubnik, silovatelj i lažov koga treba smeniti i preispitati njegove kompetencije, te uspostavljanja nezavisne države Kosovo kako je obećano saveznicima u Prištini, ali, stekao se utisak u ono vreme, da sve to ne bi bilo tako lako izvodljivo bez svesrdne pomoći Miloševićevog režima ogrezlog u krvave tapije ratova u BIH i Hrvatskoj. Međutim, ruku na srce, iz ove perspektive, čini se da drugi scenario nije ni bio moguć.

Ekipa koja je pomogla u rasturanju Jugoslavije, ovom agresijom je stavila tačku na svoju licemernu politiku. Ratovi devedesetih su završeni bombardovanjem Srbije, odnosno onoga što je, pravno-formalno, preostalo od Jugoslavije. Bombardovanjem Slobine Jugoslavije završena je priča o rasturanju Titove Jugoslavije.

Bonus video:

(Espreso/D. Katalina)