BOG NAS JE DOVEO NA FLORIDU PREKO VELIKE BARE: Sveštenik koji je okačio kopačke o klin i pošao putem VERE!

Životni put vas može odvesti na različite strane, te tako niko sa sigurnošću ne može da tvrdi gde će biti za nekoliko godina ili decenija. Mladi i perspektivni fudbaler, Saša Đurđević nije mogao ni da pretpostavi da će ga put odvesti "preko velike bare" u daleku Floridu.

Spletom neobičnih okolnosti Saša je postao sveštenik, a na Floridi nije završio preko noći. Njegova priča počela je u Valjevu, gde je talenat za fudbal otkrio od malih nogu.

- Moje rodno mesto je Valjevo u kojem sam rođen pre 49 godina, od oca Jovana i majke Milice. Imam brata Igora i nas dvojica imamo brata po ocu Milana. Za fudbal sam se verovatno rodio, al ne da uspem, već da u njemu sazrevam i da ga volim i da, možda i žal za zrelošću, koja je bila potrebna za velika dela. Počeo sam da igram u petlićima Radničkog iz Valjeva, imao sam šest godina. Kasnije sam bio u Elindu, potom u FK Krušik, gde sam proveo oko pet godina, pa ponovo krataka epizoda u Radničkom , i nastavak juniorima Kolubare iz Lazarevca. Iz ovog perioda, veliki autoritet i čovek koji me je svemu naučio i uputio u čari koje buba mara nosi i daje, bio je čika Sava Kristić, veliko ime jugoslovenskog i srpskog fudbala - objasnio je Saša.

Kako je sazrevao tako je i talenat postajao sve veći, a umeće i tehnika su nadilazili klubove u kojima se nalazio.

- Odlazim u beogradski Trudbenik gde je trener bio Miroslav Helc. Hteo sam da igram i igrao sam, al prvo sedenje na klupi me je nataralo da odem dalje. Međutim iz tog perioda me veže prijateljstvo sa Goranom Gigom Zelenovićem, koji je bio dugogodišnji igrač OFK Beograd i igrao je u Švedskoj. On mi je kasnije bio i trener u Zvezdi IBC iz MML - dodaje Đurđević.

Klub u kome se ovaj mladi fudbaler zadržao je "Obilić", te podobno opisuje i vreme koje je proveo tamo, kao i kvalitetne ljude i prijatelje koje je upoznao.

- I konačno, imao sam 23.g. došao sam u Obilić kod trenera Slobodana Cola Jankovića i u sjajnu generaciju sa: Jevrićem, Radakovićem, Jankovićem, Nonkovićem, Katićem, Puačom, Lešnjakom, Sašom Zorićem i mnogim sjajnim igračima. Mislio sam da mi se snovi polako ostvaruju. Bili su tu Jovo Počuča(sa kojim sam radio treninge na Marakani, bez prekida i pauze), divan čovek i poznati kondicioni trener, kao i čuveni Toma Savić, trener golmana. Međutim dolaze novi treneri, novi igrači, počinju pripreme i posle par odigranih utakmica u pripremnom periodu, na poziciji koja nije bila moja, i samo jednu odigranu u veznom redu, izgledalo je da sve ide kako treba. Ali , odstranjen sam iz ekipe zbog nediscipline.Treneri su bili Branko Radović i Bane Smiljanić, radili su sjajan posao za ekipu i igrače, ali ja sam negde napravio grešku i tako se moja epizoda završila neslavno u Obiliću. Ostala je uspomena na igrače: Šarića, Novića, Aranitovića, Sarića i Lekića golmane, sjajnog Zorića, izuzetnog Saše Stanojevića, i na mnogo sjajne momke i igrače - detaljno odgovara Saša.

Karijera mladog Valjevca se tu nije završila, a pored furbala Saša vozi bicikl, trči i igra tenis. Svi ti sportovi nisu uspeli da ga odvoje od nauke, kojoj je odlučio da se posveti tokom NATO bombardovanja. Slučajnost ili ne, o tome će svedočiti godine koje usledile.

- Bogoslovski Institut BFC sam upisao 1999.godine. Osećala se velika glad za naukom,jer kroz srednju školu sam "protrčao". Želja mi je bila da završim DIF ili višu trenersku, kasnije i psihologiju. Jednu noći, tokom NATO bombardovanja Srbije, presekao da će to biti teologija. Kasnije sam upisao i Bogoslovski falultet, završivši ga tek po povratku iz Venecuele. I kao što je moj život bio i ostao fudbal i sport, tako sam tada dobio krunu mog života, život u crkvi u Bogu. Od samog starta se javila želja za svešteničkim pozivom i misionarenjem. Kroz vaspitanje i život u porodici i okruženju u kojem sam rastao, naučen sam molitvi i poštovanju hrišćanskih vrednosti, kulture i tradicije roda našeg, krstonosnog i stradalnog - objašnjava Saša.

Saša je ponosan na svoje poreklo i pretke, koji su jednim delom zaslužni za to što je zavoleo teologiju, ali i što je odlučio da se oženi baš u crkvi u kojoj su se oni molili.

- Moji Đurđevići su se doselili od "Đurđevića Tare" i manastira Sv Trojice kod Pljevalja. Prote Mata i Mića Đurđević, čija se imena nalaze u priprati crkve u Brankovini, Mata je bio prvi pisar u valjevskom srezu i saradnik Prote Mateje Nenadovića. A po ženskoj liniji,moje majke Milice, blizak sam rod sa protođakonom Ljubomirom Rankovićem - objašnjava.

Upravo u Crkvi u Brankovini odlučio je da se venča sa svojom suprugom, Slavicom Subotić. Dobili su dve ćerke, a kako Saša navodi sve je to uticalo na njegov poziv, da je osetio snažan priziv i Bog ga je pozvao da Mu služi!

- Ta radost me je privela ruci blaženog pokoja Episkopa Valjevskog Milutina koji me 23.12.2007.g. rukopoložio u đakonski čin. Pre toga sam počeo da predajem veronauku u OŠ''Milovan Glišić'', gde sam predavao šest godina. Tih godina sam pokrenuo i tribine ''Pravoslavlje i mladi'' – ''uloga javnih ličnosti u misij crkve''. Tako da su naši gosti bili Emir Kusturica, Matija Bećković, Siniša Kovačević, Vladeta Jerotić, Svetomir Bojanin, Dejan Bodiroga, Nebojša Dugalić, Marina Rajević Savić, Mirajana Bobić Mojsilović, Darko Tanasković, Dragoslav Bogan, Branko Stanković, Petar Stanojlović, Aleksandar Gajšek, Slobodan Trkulja, o. Nenad Ilić, o. Voja Bilbija, o. Miloš Vesin i mnogi drugi - objašnjava Saša o svom angažovanju.

Ubrzo se Saši otvara nova mogućnost, a to je da ode na Floridu i tamo nastavi da služi Bogu i bude deo SPC.

Neki dan pre Vaskrsa, u aprilu mesecu 2017.godine. Episkop Istočnoamerički G. Irinej me postavlja za paroha crkve Sv.Save u Nort Portu, Florida. Zahvaljujući blagoslovu Episkopa Irineja da me primi pod svoj omofor, dobio sam šansu da ukrušavam crkvu Sv Save u Nort Portu. Crkva je izrađena po projektnom rešenju profesora Ljubiše Folića, a unutrašnje radove u crkvi, prelepi ikonostas od kvarcnog peščara, kao i ostale potrebne stvari za opremanje crkve, izradili su i završavaju, akademski vajar Zoran Vasiljković, ikonopisac Tanja Ristić, duboresci Dejan Jocić, Rajko Popović i Vlada Ivanović - navodi Saša.

Daleka i topla Florida iz njegovog srca nije uspela da istrgne voljeno Valjevo, te je Saša odlazak na daleku destinaciju povezao sa Božjom voljom.

- U Valjevskoj eparhiji sam i rođen i stekao porodicu, moju divnu suprugu Slavicu i moje dve ćerke Anastasiju i Savinu, koje samnom zajednički nose krst u dijaspori i koje mi mnogo pomažu u crkvi svojim prelepim glasovima i zlatnim rukama. Sa Vladikom Irinejem Dobrijevićem sam bio u kontaktu još dok je bio episkop u Australiji. Kako mi se nije ostvarili želja da odem u Asutraliju, Vladika Irinej me primio kod sebe u Istočnoameričku eparhiju. Bog nas je doveo ovde na Floridu , preko ''velike bare'' - objašnjava.

Neiozbežno je bilo upitati sveštenika koja je razlika u ponašanju vernika u Srbiji u odnosu na Floridu.

- U dijaspori se narod okuplja oko crkve i crkva je mesto gde se mnogo više odvija socijalni život nego što je to situacija u matici. U matici narod više i češće posećuje crkvu. Ovde se ljudi većinom okupljaju nedeljom. Međutim, aktivnosti u crkvi su mnogo izraženije nego u matici. Narod uzima aktivno učešće u održavanju i egzistenciji crkve. Crkva ovde daje, na neki način, mnogo više nego u matici, kulturnoistorijske sadržaje, prosvetne, uči se srpski jezik i ćirilica, folklor - pojašnjava Saša.

Tradicionalno se svake godine održava trka za Bogojavljenski krst na Floridi, a verujemo da su u pitanju potpuno drugačiji uslovi. - Za sada je Bogojavljensko plivanje za Časni Krst Gospodnji na Floridi, folklornog sadržaja. Ono što je važno da postoji veliko interesovanje i želja sveštenstva i ljudi da se to podigne na visok nivo. U prilog tome je i da je ove godine Veliko osvećenje vode i polaganje Časnog Krsta u vode Meksičkog zaliva , izvršio Preosvećeni Vladika Irinej Dobrijević. Temperatura vode je ove godine bila 16 celzijusovih, za srpske uslovo ne tako hladna al za floridske ipak hladnija.

Temperatura vode je umnogome drugačija u odnosu na hladni Gradac u Valjevu, najhladniju i najčistiju reku u Srbiji.

- U Gradcu se ne može plivati ako nisu odrđeni komplet lekarski pregledi, voda je hladinija za desetak stepeni i više. Naravno da i veličanstvn ambijent reke Grdac i ''Berkove brane'', daju jednu posebnu dimenziju svemu tome! Isto tako i bratija iz ''Kraljevskog reda vitezova Srbije'' na čelu sa Zoranom Mrđenovićem, kao i momci sa kojima smo to organizovali, sveštenik Dejan Tripković, koji i danas organizuju bogojavljenska plivanja, jesu jedan sjajan tim koji to rede na visokom nivou - detaljan je Saša.

Saša je na naše pitanje o svom neobičnom životnom putu odlučio da odgovori na svoj, originalan način. - Možda je za nekoga moj životni put neobičan? Međutim, za mene nije bilo neobično da se Bogu molim i da postanem sveštenoslužitelj. Sve je to bilo prirodno i blagodatno! Slobodno mogu reći, bio je to priziv Duha Svetoga. A kada se radi o blagodati, koja je ustavri, jedna harizma i ne zasluženi dar od Gospoda, onda mnogo i ne razmišljate šta vas je snašlo. Prosto živite taj život na koji Vas je Gospod prizvao i dajete se crkvi i vernom narodu. Čovek treba da živi u stalnom učenju i uzrastanju. Strahovi nisu od Boga i čovek treba da bude spreman na promenu, al na promenu koja ga izgraćuje i kreira, njega kao ličnost i svet oko sebe i u sebi - zaključio je Đurđević.

(Espreso)