NOVINARKE ESPRESA PODELILE JEZIVA ISKUSTVA KOJA SU IMALE SA PREDATORIMA: Čitate na SOPSTVENU ODGOVORNOST!

Kao bomba je preksinoć odjeknula vest čuveni učitelj glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen zbog sumnje da je silovao ili seksualno uznemiravao najmanje pet devojaka, od kojih su dve bile maloletne.

Mlada glumica Milena Radulović godinama je ćutala jer je mislila da je jedina preživela nasilje i traumu, ali kada se ispostavilo da ima još žrtava, odlučila je da se organizuju i zajedno prijave Aleksića.

Ispovest Milene Radulović koja svedoči o stravičnom seksulanom nasilju koje je preživela u poznatoj školi glume pokazala je da je seksualno nasilje nad decom i ženama u našem društvu i te kako prisutno.

Ono je, nažalost, često prikriveno i zato je neophodno da sve žrtve imaju jasnu podršku svih nas u teškoj borbi koju vode.

Kako bi pokazale da nijedna žena nije sama u borbi, novinarke Espresa su odlučile da anonimno podele svoja iskustva.

Da je kratka suknja prečesto opravdanje za napad na ženu, potvrdila je jedna naša koleginica.

Dešavalo mi se dok šetam ulicom da mi neko nešto dobaci vulgarno, pogotovo u letnjem periodu kada nosim haljine ili suknje. Međutim, samo prođem i uopšte ne reagujem na primitivnosti jer ne znam šta bih odgovorila na tako nešto, a pogotovo ne želim da se upuštam u bilo kakav razgovor sa takvom vrstom ljudi.

Takođe, u autobusu mi se jednom davno desilo da je seo neki čovek pored mene i počeo da me štipa sa desne strane, dakle, kada sam sela na sedište, na šta sam baš oštro reagovala, a potom sam se pomerila na drugo sedište, koje je bilo prilično udaljeno.

Druga koleginica je potvrdila da je strah od vraćanja kući takođe opravdan. Nasilnici često vrebaju iz mraka i samo čekaju svoju priliku.

Više puta mi se dešavalo da mi muškarci dobacuju. Dok sam bila mlađa, to me jako plašilo, ali sam vremenom naučila da ne reagujem.

Najkonkretniji slučaj se dogodio dok sam bila sa studijama. Cimerka i ja smo se vraćale kući sa nekog rođendana. Vratile smo se kasnije, ali s obzirom na to da nam je zgrada bila uvučena, pešačile smo nekih 100 metara. U daljini smo videle muškarca koji je samo stajao u mraku, ali s obzirom na to da smo skoro došle do ulaza, a i on ništa nije radio, nismo se uplašile.

Zapričale smo se i hodale dosta sporo i u jednom trenutku smo samo čule korake. Kada smo se okrenule, čovek je stajao iza nas i počeo da otkopčava šlic.

Ja sam vrisnula i skamenila se, ali smo uspele da otrčimo do zgrade. Nije pošao za nama.

Kad smo ušle u stan bukvalno nismo mogle da progovorimo ni reč. Noge su mi se odsekle.

GSP je često mesto napada, što je potvrdila još jedna koleginica. Iako su autobusi stalno krcati, nasilnicima to ne predstavlja baš nikakvu smetnju.

Nažalost, većina žena koje ja poznajem lično, ali i njihove prijateljice prošle su kroz neki vid uznemiravanja od strane muškaraca i o tome uglavnom ćutimo ili međusobno prokomentarišemo "pogledaj ovog manijaka".

Mnogo puta u životu mi se desilo da na stanici ili u GSP-u u Beogradu vidim devojke nemoćne kako ih "peglaju" pijani likovi, unose im se u facu, vređaju jer su odbijeni ili ih fizički napsatvuju.

I sama sam doživela da mi u osmom razredu osnovne škole lik stoji iza leđa i pribija se uz mene dok mi diše za vrat. Misleći da je gužva u busu, pa da nema gde, malo sam se odmakla, ne bi li stao normalno. Međutim, on je nastavio da mi se približava i nabija mi se iza leđa, sve dok nisam osetila njegovu ruku na mojoj zadnjici, tad sam pretrnula od straha i izletela iz busa, jer mi na pamet nije palo da ga prijavim, već da pobegnem od njega, a da ne dobijem batine jer dižem frku.

Verujem da je mnogo devojaka prošlo kroz isto, pa i gore i lako je reći prijavi ga, što nisi rekla nekom, sigurno bi ti pomogao ili ne znam ni ja već koji izgovori postoje. Ne! U tom trenutku kada vidiš da se neko ozbiljno nameračio na tebe gledaš da se izvučeš iz situacije, ne misliš globalno, iskreno nisam ni ja razmišljala da kažem: "Žene, manijak je u busu, bežite", možda je trebalo...

Jedna koleginica je imala HOROR scenu u taksiju:

Iako nemam običaj da često "hvatam taksi", to veče sam odlučila da se upravo na taj način vratim kući s posla. Bilo je hladno, i pozvala sam operatera koji mi je rekao da će vozilo biti tu za 4 minuta. Ipak, taksi sa natpisom pomenute firme je požurio. Sela sam i rekla adresu. Čim je krenuo, videla sam da se neću dobro provesti. Vozio je brzo, i pričao o svom privatnom životu. Bio je "mlad i lud", a već razveden, kako je više puta napomenuo. Vređao je bivšu ženu i žalio mi se da mu ne dozvoljava da viđa dete. Po mom laičkom zaključku, bio je pijan, a vrlo verovatno i drogiran. Vodila sam kulturan dijalog, i nisam ga kritikovala. Procenila sam da ne smem da mu kažem da stane. Približili smo se odredištu, a onda su se stvari omakle kontroli. Objašnjavao mi je kako se oseća: "Kao da ja sad stisnem ovo dugme i sva vrata se zaključaju, tako se osećam, kao da mi je neko oduzeo slobodu", rekao je i pritisnu dugme. Čula sam "škljoc" i odsekla se. Bila sam maksimalno pribrana i okrenula sam stvari na "šalu". "Razumem kako se osećaš, sve mi je jasno, nikome ne treba zabraniti da viđa svoje dete, to nema opravdanje", rekla sam mu, a onda se okrenuo. "Tako mlada i lepa devojka sigurno živi dobar život", rekao mi je odmerivši me životinjski. Vrata su bila zaključana, povraćalo mi se i plakalo u isto vreme, a tri ulice dalje od moje sam mu rekla da stane. Neko vreme nije otključavao vrata, već smo tako sedeli u mraku. Ćutali smo, i čulo se samo disanje, ali paničenje ne bi bilo dobra odluka. Rekao je 1.000 dinara, ali sam mu dala 2.000, i neka ih "zadrži". Rešila sam da sve pokušam, a onda sam čula ono "škljoc". Hvala na lepom društvu i napojnici, rekao mi je, a ja sam se osmehnula. Čim sam došla kući, zaplakala sam iz svog glasa. Tog puta sam imala sreće, ali neko nije. Dugo vremena se nisam vozila taksijem, a posle sam saznala da i "divlji taksisti" imaju natpise firmi, a "moj taksista" je došao prerano na odredište pa nije bilo nikakvog smisla zvati firmu čije ime neću navoditi.

Na svu sreću, jedna od koleginica nije imala neprijatnih iskustava. To naravno ne znači da ne saoseća sa žrtvama.

Imala sam sreću da nisam doživela nikakav vid nasilja koji bi me ugrozio. Kažem da je to velika sreća, jer smo svedoci svakodnevnih loših vesti na tu temu. Ako bih mogla da se obratim svakoj ženi koja trpi nasilje rekla bih joj samo da bude jaka i da prijavi nasilnika istog momenta. Zapamtite, niste same i ne postoji čovek koji se ne može zaustaviti...

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

(Espreso.co.rs)