USPOMENE ZLATA VREDNE IMA KO DA CENI! Novinari Espresa se konačno osmelili i pokazali NAJINTIMNIJE POKLONE! (FOTO)

U neformalnim razgovorima ljudi često iznose svoja zapažanja o tome kako su proizvodi koji su se pravili u prošlom veku pouzdaniji nego ovi savremeni. Isto tako, česta su mišljenja da je sve što je starije vrednije i kvalitetnije napravljeno, tobože sa većom pažnjom.

Polazeći od te premise želela sam da ispitam njenu validnost tako što sam u ovaj mali eksperiment uključila svoju okolinu. Upitala sam svoje kolege da li su nešto "starinsko" nasledili od svojih predaka, kao i da li nešto od tih proizvoda koriste. Dobila sam neočekivane odgovore, a uz fotografije častili su me i sentimentalnim deskripcijama.

Kolega Dejan pohvalio se poklonom koji je dobio od svog tate davne 1997. godine, a i danas ovaj sat sa ponosom nosi.

- Swatch Irony - jedan od prvih svoč satova kiji ima metalne delove, iz 1996. godine. Ne vredi mnogo novca, ali mi je drag jer sam ga dobio kao rođendanski poklon od oca negde 1997. godine, ispostaviće se dve godine pre nego što je iznenada preminuo. Još uvek radi, nije kul kao ovi kabasti satovi koji se sada nose, ali mi je draga uspomena. Inače, vrlo je praktičan i prijatan za nošenje. Moji klinci misle da je ženski, zbog veličine koja više nije tako popularna, jer muški satovi danas imaju dimenzije zidnih - opisao je svoj poklon Dejan.

Ovaj sat je veoma originalan i verovatno od neprocenljive vrednosti Dejanu, a ljudi često pored satova od starijih nasleđuju i nakit. Složićete se verovatno, da ovakvi pokloni ne gube na vrednosti, čak je i dobijaju sve više kako godine prolaze.

Pored ovakvih poklona moja koleginica Jelena se pohvalila nasleđem koje verovatno krasi svaki Srpski dom. Teško je bilo zamisliti dnevnu sobu starih jugoslovena bez ovakvog primerka koji stoji na televizoru ili nameštaju.

- Pokojna baba je godinama heklala miljee, baš je uživala u tome, imamo gomilu u ormanu. Dok je bila živa niko nije smeo da ih sklanja sa tva, polica, stolova, uvek uredni uštirkani i opeglani, baš je vodila računa o njima, mi smo ih posklanjali posle . Pitala sam sad klince (njene praunučiće) šta je milje, nemaju pojma sa životom, nadam se da će pomoći - kaže sa ponosom Jelena.

Skoro svaka domaćica je znala da hekla i veze, te je tada to bila vrsta hobija koja bi opuštala žene od napornog svakodnevnog rada. Miljei se mogu smatrati i jednom vrsto umetnosti, jer ih je izuzetno teško napraviti, a mogu se videti u najrazličitijim oblicima.

Još jedna Jelena se pohvalila nasleđem od svoje bake, ali ona je kako kaže ovaj poklon morala da zasluži, što joj verovatno nije baš lako palo.

- Knjige koje je moja baba Dragica dala meni i samo meni! Bila je borba sa tetkama i sestrama ko će da ih nasledi, ja sam pobedila, a od mene će ih naslediti ko pokaže najveću želju za njima, kao što sam ja babi Dragici. Nekada im tepam da su one "moje bebe", što je čudno jer imaju 67 godina više od mene, iz 1933. godine su. Listovi su požuteli i mirišu na "staro" - ovako ih je opisala Jelena.

Dok čitam opise svojih kolega razmišljam o tome koliko ljudi zapravo mogu da budu vezani za materijalne stvari, pogovoto ukoliko su one nekoliko decenija već u našem domu. Mišljenja sam da svi ti pokloni postaju vrednije uspomene tek kada izgubimo voljene osobe od kojih smo ih nasledili.

Moja uspomena nije u mom domu samo da bi izgledala, već je praktična i neverovatno mi je koristila tokom studentskih dana, kada se ne možemo pohvaliti punim džepovima. Naime, baka mi je poklonila svoj stari blender, kome ima preko 40 godina, a radi kao da je juče kupljen. Da samo znate koliko sam "smutija" napravila sa njim i koliko su ukusniji nego sa novijim, plastičnim primercima. Mogu da posvedočim toj tvrdnji, za koju smatram da nije predrasuda, a to je da starije stvari zaista jesu kvalitetnije.

Sigurna sam da su vam domovi puni nasleđenih stvari kojima se ponosite i koje ne biste ni za kakav novac prodali. Ako ste već nasledili nešto od svojih predaka nemojte prekidati taj lanac, već poslušajte Jelenu i prosledite ih budućim generacijama, ali nekome ko će to znati da ceni. Na taj način poštujemo starije i uvek jedan deo njih ostaje blizu nas, pa zato su nam verovatno toliko i drage uspomene.

(Espreso.co.rs)