KAKO SE PRAVILNO SLAVI BADNJI DAN? Ove običaje Srbi često zaborave

Srpska pravoslavna crkva sutra slavi Badnji dan koji je neizostavan deo božićnih običaja.

Badnjim danom počinje božićno praznovanje. Slavi se dan uoči Božića i ujedno je poslednji i najstroži dan Božićnog posta. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvo, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićne svetkovine.

Badnji dan nazvan je po sečenoj grani hrasta – badnjaku, svetom drvetu Slovena.

Na sutrašnji dan se, prema verovanjima, ništa ne iznosi iz kuće, a obeduje se na slami.

Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Kako se seče badnjak?

Pre izlaska sunca, na Badnji dan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?

Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče

Badnje veče, praktično spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao “Božić i Badnji dan”. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče! Čestit Božić, Badnje veče!” Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!” Pečenica se unosi u sobu gde ce obavlja večera na Badnji dan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.

Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Paganska verovanja naših predaka, pridavala su badnjaku natprirodna i božanska svojstva.

O tome svedoče i reči pesme:

“Oj, badnjače, badnjače, ti naš stari rođače,

Dobro si nam došao i u kuću ušao!…

Ti nam Hrista objavljuješ, njega slaviš i kazuješ!

Mili srpski badnjače, ti, naš stari rođače!…”

Badnje veče spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane, kaže da su kao “Božić i Badnji dan”.

Prema verovanjima, na Badnje veče bi trebalo da praštate i mirite se, a na Badnji dan da vratite pozajmljeno.

Slama

Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica. Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.

Večera uoči Božića Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar “Roždestvo tvoje…”, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Pečenica

Kod Srba božićna pečenica je najčešće prase ili nazime, mlado svinjče, a u nekim krajevima je to jagnje ili mlada ovca i naziva se veselica. Peče se na Tucindan i na Badnje veče se unosi u kuću i naslanja na istočni zid, gde stoji do Božića, kada se servira. Kokoš, guska, patka ili ćurka u mnogim krajevima ne smeju se naći na prazničnoj trpezi zbog verovanja da je pernata živina simbol nazadovanja i rasturanja kuće, jer kljuca i baca zemlju iza sebe.

Običaji u raznim delovima Srbije

U većini gružanskih sela božićna slama nije se obnosila oko kuće, već se unosila pravo u kuću, pri čemu je onaj ko donosi slamu kvocao, a ostali bi pijukali da bi se legle kokoške.

Zatim se slama prostirala po podu, da bi na njoj bila postavljena badnjedanska večera. U Paščanskoj dolini su za domaćinom, koji unosi slamu, išla deca govoreći: “Sve koke, jedan pjetao“, izražavajući tako želju da u nasadu preovlađuju pilice da bi bilo više jaja. Po slami unetoj u kuću nije se išlo bez čarapa, da ne bi izlazili naboji na nogama.

U šumadijskim selima se konopac u kojem je doneta slama ostavljao da bi sutradan, na Božić, polažajnik mogao da ga položi u krug i u njemu nahrani kokoške da ne bi išle dalje od kuće i da se ne bi gubile.

Po unošenju slame i njenom prostiranju po kući, svi bi se izuvali i obuvali čiste čarape. Svi ukućani bi istovremeno skidali obuću. Pri skidanju obuće vodilo se računa o tome da se nekome opanci ne prevrnu – da mu se sreća ne bi prevrnula.

Posle izuvanja domaćin bi okadio kuću, badnjak i pečenicu, a ukućani bi upalili sveću, kad bi se molili, okrenuti ka istoku. U selima oko Drača u Gruži na istočni kućni zid stavljala se zapaljena voštanica u obliku svitka (uvojnice), pa, pošto bi je okadio tamnjanom kao i ukućane, domaćin bi održao molitvu.

Verovalo se da će neko od ukućana te godine umreti ako za vreme molitve zalaje pas ili zapeva petao.

(Espreso.co.rs/Objektiv.rs)