SVE VIŠE SRPKINJA SE ODLUČUJE ZA OVAJ POSAO: Plata je oko 600 evra, ali postoji JEDNA LOŠA STVAR!

Sve je više žena, ili bolje rečeno devojaka, koje rade kao dadilje u Srbiji. Smenjuju se na nekoliko godina, jer se profesionalno čuvanje dece uglavnom vezuje za period studiranja, nakon čega bebisiterke traže "ozbiljniji posao", onaj u struci.

S druge strane, nije retkost da se za ovaj vid zarade odluče i mlađe žene u penziji, koje još imaju snage za taj tempo rada. Sve u svemu, iz iskustva nekih naših sugrađanki, nije lako biti dadilja u Srbiji, posebno imajući u vidu koliko su plaćene.

Velikom procentu njih "zapadne" da rade u bogatim porodicama, gde su žene navikle da ne rade ništa po kući ili oko dece, ili su jednostavno zahtevne, a deca razmažena. To je neki prosečni utisak, ali svakako da ima izuzetaka.

Pitanje koje takođe nije na odmet pokrenuti je zarada, te su tako dadilje po satu otprilike isto plaćene kao spremačice koje sređuju kuće i od toga žive. Ovde je samo sporno to što se čuvanje i briga o deci, ipak, ne mogu porediti sa ribanjem, peglanjem i usisavanjem. Dakle, odgovornost je mnogo veća.

Žene koje su radile kao dadilje u jednom momentu svojih života, a koje žele da ostanu anonimne, kažu da se sat uglavnom plaćao između 350 i 450 dinara, ali da mnogo zavisi od dogovora s porodicom i od toga da li ste posao našli preko agencije.

- Upala sam u prebogatu porodicu, gde mi je plata bila oko 600 evra, plus sam dobijala novac za prekovremeni rad ili dnevnice kada bismo išli na putovanja svi zajedno. Oko 10 evra je bila dnevnica za Srbiju, a 20 evra za inostranstvo. Ta zarada je za jednu dadilju premija - priča jedna Beograđanka (36).

Ipak, žali se na odnos majke deteta, odnosno njene vlasnice. Kaže da su se zahtevi vremenom "širili", iako je kuća već imala spremačicu. "Nevezano za to, posao je manje-više tekao glatko, ali sam istovremeno shvatila koliko je to dete (tada 1,5 godina) željno majke. Ona, pritom, nigde nije radila, a opet, trebala joj je pomoć sa svih strana".

Takođe, napominje, majka deteta joj je odmah u startu rekla da ne bude bliska s dečakom, da ga ne grli i ne ljubi, kako se on ne bi vezao za dadilju.

Bilo je i dadilja koje su radile za dvaput manje novca, a ujedno su imale i više zadataka.

"Sve je krenulo super, posao mi je bio da čuvam dete vlasnika jedne agencije, pri čemu sam, naravno, više komunikacije imala s majkom, nego sa ocem deteta. Prvo je dogovor bio da čuvam dete, pokupim ga iz vrtića i zanimam dok se roditelji ne vrate s posla. Onda mi je rečeno da bi trebalo da počnem da mu kuvam. To sam prihvatila, jer zaista negde spada u kompletnu brigu o detetu", kaže mlada devojka (26) iz naše prestonice.

Ali, onda je broj obaveza počeo da raste.

"Gazdarica me je zamolila ako bih mogla da kuvam za sve, a potom i da sredim kuću onim danima kada im žena koja čisti ne dolazi, znači otprilike dva puta nedeljno. I to sam prihvatila, pritom za istu platu, jer mi je posao bi prekopotreban, ali sam bila svesna da je majka deteta već bezobrazna".

Na kraju se posao dadilje, priča ova devojka, sveo i na nošenje odeće na hemijsko čišćenje, obuće kod obućara, i tome slično. Nastupila je pandemija, i morali smo da se pozdravimo. "Tamo se nikada više nisam vratila, a onda sam našla drugi posao, ali nevezan za čuvanje dece".

Bilo je i situacija gde porodica dadilju plaća isto, bilo da čuva jedno ili troje dece. To je doživela jedna naša sugrađanka, koja je oko dve godine radila za privatnike, s visokom platežnom moći.

"Čuvala sam bliznakinje i jedno starije dete, a svi jedno drugom do ramena. Plaćali su me oko 40.000 za mesec dana, a pritom smo stalno imali neka "natezanja" kada je reč o isplati zbog dužeg ostajanja na poslu itd. Promene planova su mi javljali u poslednji čas, tačnije majka dece, na koju sam najviše bila upućena", kaže.

Dodaje da su deca, takođe, stalno bila željna majke koja, pritom, nije radila puno radno vreme, ali je slobodne sate neretko koristila za druge aktivnosti. "Deca pate za dadiljama, kada one daju otkaz, jer se mnogo vežu. Ja sam s njima provodila od šest do osam sati dnevno. Išli smo u park, jeli, igrali se, učili. Ali, došlo je vreme da potražim bolji posao. Profesionalno čuvanje dece je privremeni posao, pritom vrlo potcenjen", zaključuje.

Svoje iskustvo podelila je i Beograđanka (30), koja je radila u Briselu tri meseca, kao bebisiterka (au pair devojka), davne 2013. godine.

"Čuvala sam dečaka od sedam godina, koji je govorio hrvatski jezik, jer ga je prethodno čuvala žena odande. Tako smo se sporazumevali, dok sam s majkom pričala na engleskom. Ona je inače iz Skandinavije, razvedena. Ceo dan je okupirana poslom, dođe kući kasno, i često je bila nervozna", kaže ova nekadašnja dadilja i naglašava da je sve to uticalo na dete.

Za ovaj posao je bila plaćena čisto 500 evra, budući da je živela s njih dvoje, pa tako nije plaćala stan niti hranu. Ipak, takođe se očekivalo da povremeno sredi stan, usisa, oriba kupatilo, kuhinju. Radila je od ponedeljka do petka, a vikendom je uvek bila slobodna.

(Espreso.co.rs/Mondo.rs)