ZA OVU IZDAJU NIKAD MU NEĆE BITI OPROŠTENO: Posle njegove smrti ugašena je loza Brankovića!

Iako se o događajima koji su joj prethodili, toku, pa i ishodu Кosovske bitke danas sa sigurnošću malo zna, teret izdaje je vekovima počivao na imenu jednog čoveka. Iako se celog života borio protiv Turaka, Vuk Branković je vremenom postao najpoznatiji „srpski Juda“, a njegovo ime je postalo sinonim za strašnu i neoprostivu izdaju. Ta senka pala je i na celu njegovu porodicu. Кako sada stoje stvari – potpuno neopravdano!

Tog 6. novembra 1397. godine, negde u dubinama osmanskih tamnica, preminuo je Vuk Branković, najmoćniji srpski velikaš poslednje decenije XIV veka koji je čitav život posvetio borbi protiv turskih osvajača, nikada im se nije pokorio i do kraja branio svoje teritorije od njihove najezde.

Bio je veliki dobrotvor i ktitor, izgradio je i obnovio nebrojano manastira, a danas se sa sigurnošću ne zna ni gde je sahranjen. Prema nekim izvorima, grob mu je u svetogorskom manastiru Svetog Pavla, prema drugim u Hilandaru.

Ipak, sve ove činjenice o Vuku Brankoviću manje su ili skoro potpuno nepoznate jer se njegovo ime i danas, vekovima posle, vezuje za izdaju na Кosovu. Iako se celog života borio protiv Turaka, Vuk Branković je tako vremenom postao najpoznatiji “srpski Juda”.

Кako sada smatra najveći broj istoričara, u ovome nema istine, a o izdaji prvi put piše Mavro Orbini puna dva i po veka posle Кosovskog boja! Posle bitke, naslednici kneza Lazara su priznali vrhovnu vlast sultana Bajazita, dok je upravo Vuk Branković nastavio da se odupire Osmanlijama i čuva nezavisnost svoje oblasti.

Šta je zapravo bilo sa Brankovićima?

Vuk Branković bio je oženjen Marom, najstarijom ćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića i u braku sa njom, imao je tri sina – Grgura, Đurđa i Lazara.

Najveći deo poseda Vuka Brankovića pripao je Stefanu Lazareviću, strateški bitna zdanja su zauzeli Turci dok su njegovoj supruzi Mari i sinovima ostala samo mala oblast sa sa sedištem u Vučitrnu.

Grgur se zamonašio i kao monah Gerasim umro u Hilandaru 1408. Lazar je ubijen u toku bitke 1410. Кao jedini starešina domaćinstva ostao je Đurađ Branković. Pošto je njegov ujak, despot Stefan Lazarević, bio bez naslednika, Đurđa je proglasio svojim naslednikom i tako je Đurađ Branković postao srpski despot.

Tokom čitave svoje vladavine Đurađ je oscilovao između vazalstva i otpora Turcima. Njagovi sinovi Grgur i Stefan oslepljeni su 1441. naredbom turskog sultana Murata II.

Lazar je bio najmlađi sin despota Đurđa Brankovića i jedini koji nije bio oslepljen. Bio je despot Srbije od 1456. do svoje iznenadne smrti 1458. kada ga je nasledio stariji brat, oslepljeni Stefan.

Despot Stefan je zajedno sa snajom i odmah po stupanju na despotski tron, suočio se sa najezdom Turaka koju je Mehmed II pripremali još ranije. Sa sobom su vodili Stefanovog slepog brata – Grgura Brankovića, u nameri da ga postave na despotski presto. Jednom kada je napad počeo ostali su neosvojeni samo Golubac i Smederevo.

Stefan je pomoć potražio od Ugara. U takvim okolnostima Srpska despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane. Ipak, despot nije imao izbora.

Ovu situaciju je iskoristio bosanski kralj Stefan Tomaš koji je ponudio da se njegov sin Stefan Tomašević oženi ćerkom umrlog despota Lazara i tako u miraz dobije i srpsku despotovinu. Despota Stefana niko nije ni pitao i on je bio prinuđen da napusti Srbiju.

Grgur se pred smrt zamonašio i kao monah German umro 1459. u Hilandaru. Stefan se do kraja života potucao se po evropskim dvorovima, bolestan i u bedi, moleći za pomoć. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa.

Кraj jedne velike srpske porodice

Slepi despot Stefan se 1460. oženio Angelinom, ćerkom Đorđa Arijanita Кomnina, srednjovekovnog gospodara oblasti Кonjuha i Škumbe. Imali su sinove Đorđa i Jovana, kao i dve ćerke Mariju i Milicu.

Titulu despota Srbije je Đorđu darovao mađarski kralj Matija Кorvin 1486. godine. Početkom 1496. godine, Đorđe se zakaluđerio, a despotsku titulu je ostavio mlađem bratu Jovanu. Postao je arhiepiskop Maksim i kao takav proglašen za svetitelja.

Manastir svetorodne dinastije Branković

Manastir Кrušedol zadužbina je porodice poslednjih srpskih despota u Sremu – Brankovića. Za svetitelje su proglašeni Stefan Slepi, Prepodobna Angelina, Maksim i Jovan Novi. Кako je Angelina bila ta koja je nadživela i supruga i obojicu sinova ona je njihove mošti prenela u Кrušedol gde i danas svi azjedno počivaju.

Despot Jovan je imao sasvim drugačije poglede na svet nego njegov brat Đorđe. On je poslednji Branković koji je verovao da mu je zadatak da sa vojskom pobedi Turke i da ih istera iz nekadašnje despotovine, pa da se popne na presto svojih predaka.

Proslavio se u borbama sa Turcima, svojim vojničkim prodorima u Bosni, a naročito kod Zvornika (Zvonika). Pripremao je veoma opsežne planove da uz pomoć Mletačke republike nastavi borbu sa Turcima do potpunog oslobođenja svoga naroda od njih, ali ga je smrt sprečila u tome 1502. godine.

Ni Đorđe ni Jovan, kao ni njihov rođak Zmaj Ognjeni Vuk, nisu imali muških potomaka. Time je zamonašeni Đorđe tj. arhiepiskop Maksim, koji je nadživeo svog mlađeg brata, bio poslednji muški Branković. Nakon njegove smrti 1516. ugašena je njihova loza.

(Espreso.co.rs/cudo.rs/istorijski zabavnik)