STUDENTI PONIŽENI I PRETUČENI: Evo šta se TAČNO dešavalo 2. juna 1968. godine u akademskom naselju BEOGRADA!

Utrine oko pruge na Novom Beogradu bile su prekrivene iznošenim cipelama, dotrajalim sakoima i jaknama, demodiranim ženskim tašnama i pletenim vunenim džemperima. To su bili tragovi obračuna koji se, noć ranije, desio između milicije i studenata. Dabome, putnicima jutarnjeg voza nije bilo teško da zaključe ko je u tom obračunu izvukao deblji kraj.

Te noći mnogi nisu spavali. Studenti su vidali rane, jedni u Studentskom gradu, drugi po bolnicama, treći u zatvoru. U miliciji su sastavljali zvanično saopštenje u kome će studenti biti isključivi krivci za prethodne događaje.

Zapravo, sve je počelo bezazleno. Tog dana, 2. juna, “Večernje novosti”, kao pokrovitelj zabavne revije “Karavan prijateljstva”, zakazale su generalnu probu priredbe koja je trebalo da obiđe Jugoslaviju. Bilo je predviđeno da se proba održi u naselju Omladinske radne akcije, u neposrednoj blizini Studentskog grada. Zvanično se tvrdi da je proba predstave prebačena u salu Radničkog univerziteta Novi Beograd zbog opasnosti od kiše. Međutim, Anton Marti, čuveni zagrebački TV režiser, “komandant” ovog projekta, u poslednjem trenutku odlučio je da pretpremijeru spektakla održi u zatvorenom prostoru. Organizator, ali ni rukovodstvo radne akcije, nisu o izmeni obavestili studente. A u sali je bilo samo četiri stotine mesta! Studentima redari ne dopuštaju da uđu. Niko ne pokušava da okupljenoj masi razložno objasni u čemu je problem. Čuju se samo osorni glasovi: “Odbij!”

BENIGNI povod - sukob sa milicijom oko ulaska u dvoranu gde je održavana priredba, pretvorio se u pravi mali rat u Studentskom gradu. Izbijaju prve čarke. Stiže milicija. Predstava se prekida i počinje opšti metež. Ne zna se ko koga bije. Studenti se povlače prema Studentskom gradu... Pretučeni kreću ka Skupštini Jugoslavije da iskažu svoj revolt. Ali, avaj, kordoni plavih šlemova bez milosti ih zaustavljaju.

Bio je to urnebes koji je nemoguće rečima opisati. Sva nezadovoljstva, koja su se godinama taložila, izbijala su sada kroz jedan krik ili jednu rečenicu. Iz paviljona Studentskog grada dopiralo je: “Ua, batinaši!”, “Radnici - studenti!”, “Dole ubice!”, “Hoćemo posao”...

Te noći izabran je i prvi Akcioni odbor studentskih demonstracija: Predrag Bogdanović Ci, pesnik, Đorđije Vuković, glavni urednik “Studenta”, Rade Kuzmanović, zamenik sekretara UK SKS, Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Rajko Pavićević, urednik “Studenta”, Miodrag Perović, predsednik studenata Studentskog grada.

Svanuo je 3. jun. Nikome nije padalo na pamet da će se obračun studenata i policije, koji se zbio prethodne noći kod podvožnjaka, na putu koji je povezivao Novi Beograd sa gradskim jezgrom i išao ispod pruge koja je nekad kroz Zemun išla ka Zagrebu, ponoviti.

PONIŽENI, pretučeni, uvređeni studenti ponovo pokušavaju da dođu do grada. Ponovo kod podvožnjaka, kordon milicije u obliku ćiriličnog slova P blokirao je prolaz. Šlemovi su se presijavali na suncu. Prugom se kretala kompozicija teretnog voza. Čitav prostor nadletao je helikopter.

- U običnom životu jedan milicioner je ćelav, drugi debeljuškast, treći vitak i lep... Ali, tu kod podvožnjaka, pod šlemovima, sa pendrecima u rukama, svi su mi izgledali isto. Kao hiljade braće blizanaca - priseća se Đorđije Uskoković, tada glavni urednik Radija „Studentski grad“.

I opet je usledila komanda: “Udri”, a potom su poletele bombe suzavaca. Na sve strane počele su da sevaju palice, čas na leđa, čas u glavu demonstranata... Niko od mnogobrojnih političara nije mogao da zaustavi nalet policije. Ali, pendreci nisu uspeli da zaustave studentski protest, sem utoliko što je iz Studentskog grada preseljen na fakultete širom Beograda.

Studenti su svoj protest nastavili na fakultetima. Narod, koji je preko televizije čuo za zbivanja kod podvožnjaka, počeo je da se okuplja na Studentskom trgu. Građani su bili šokirani zastrašujućim, surovim prizorima. Za kratko vreme na Studentski trg slilo se više od 50.000 ljudi.

Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesori Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović i studenti Sonja Liht, Mira Jovanović, Vlada Mijanović, Božidar Borjan...

U dvorišti Kapetan-Mišinog zdanja, sa sklepane bine, studenti su iskazivali svoj revolt i eksperimentisali sa direktnom demokratijom u pravom antičkom smislu. Njihovi akcioni odbori obnavljali su se svaka 24 sata. Nijedna odluka nije mogla biti doneta bez prethodne rasprave, a usvajane su neposredno na zborovima. Bile su to nove forme društvenog života.

Gotovo svi kulturni radnici osetili su potrebu da se solidarišu sa studentima: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Vuk Babić, Steva Žigon, Ljuba Tadić, Žarko Cvejić, Mira Stupica, Rada Đuričin, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić, Karlo Bulić, Branka Veselinović, Branko Ćopić, Borisav Pekić, Danilo Kiš, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Borislav Mihajlović Mihiz...

Desanka Maksimović došla je među prvima.

- Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali, toliko ćete biti dobri - rekla im je Desanka Maksimović.

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)