VODI JE KUĆI AKO TI JE ŽAO! Zlikovci su Čopekicu ostavili NA ULICI, ona im sada poručuje VAŽNU STVAR iz novog doma!

Možda vam je na prvu loptu njeno ime neobično, ali takva je i njena priča:

,,Imala sam stotinak grama kad su me pronašli jednog hladnog novembarskog dana ispred jedne zgrade. Neka deca su me hranila, ali su se stanari ljutili kad bi me ubacili u ulaz da se ugrejem.

Tog dana, kada me je sadašnja vlasnica ugledala, jedan stanar se ljutio i išutirao kutiju u kojoj sam ostavljena.

,,Vodi je kući ako ti je žao“-vikao je.

Ja sam pojela parčence bureka koje mi je donela i šćućurila se na parče novine koje je ispalo iz rasturene kutije. Ne gledajući nikoga, ne cvileći, kao da sam se pomirila sa smrću koja je bila neminovna na toj hladnoći. Pošto je padala sitna kiša, ne znam da li su to bile suze ili je kiša kvasila obraze moje sadašnje vlasnice.

To je i prelomilo moju sudbinu. Za 10 minuta stigla sam u obližnje selo, u novi, mislili su, privremeni dom. Tu sam zatekla 6 šteneta i 4 odrasla psa, kao i 4 mačke.

Meni je bilo najvažnije da sam dobila pomajku koja me je odmah prihvatila. Oni koji prate naše priče znaju ko je MAMA CANA-velikim slovima. Jer ona nas je sve prihvatila kao prava majka. Odgajila je ona prošle zime ukupno sedam pronađenih šteneta i prihvatila ih kao svoje, i mene među njima. Pošto sam bila najmanja i najmlađa ostala sam najduže, čekajući da me neko udomi. To je bio plan, ali u životu ne bude uvek kako se planira.

Pošto sam malko , kako kažu, ružnjikava sa neobičnim šarama svi su me preskakali i ja ostadoh sa mama Canom i dan danas. Nazvali su me Čopek, što na vlaškom znači mali mangup, ali pošto sam žensko vremenom su dodali ,,ica“ pa ja postadoh Čopekica.

Priznajte da mi je ime zanimljivo, verovatno jedinstveno za neko kuče. Tako da mogu slobodno da kažem da sam imala više sreće što niko nije hteo da me uzme. Imam pažnju i ljubav od svih, a naročito od moje mama Cane. Sad sam porasla i ne doji me više, ali se zato ceo dan igramo i družimo se sa Pegi i Mališom .

Ja mnogo volim da se igram sa mladim mačorom koga zovu Muki. Nas dvoje smo najmlađi u dvorištu i najveće maze. I on je sa ulice došao u isto vreme pa smo rasli zajedno. Zimus je on bio veći od mene pa je pobeđivao a sad sam ja veća od njega pa ga baš izmorim u igri.

Inače sve volim da jedem i mnogo sam radoznala. Šta god neko radi, šta god negde nešto šušne ja sam odmah tu da vidim šta se dešava. Više puta sam pokidala i izgrizla kutiju i ponjavu na kojoj sam spavala, pojela sam i nekoliko papuča, čak jednom pojela gostu cipelu.

Ali znate li da mi se sve to vrlo brzo prašta i ništa osim kratke grdnje ne bude. Jer ja tada mirno gledam i čudim se što ostali beže na tu galamu. A onda me zbog toga svi još više vole, i tako se mangupski izvučem.

Pa gde ste vi videli mirno dete, tj. mirno štene. I mi smo nemirni kao deca pa vas molim da imate razumevanja .Velika sam spavalica i zaspim gde se zateknem. Često me u šali pokriju ali ja nastavim da spavam jer sam primetila da to uopšte nije loše, pogotovu kad pokisnem u igri ili šetnji. I tako sad procenite sami da li je sreća što me niko nije izabrao za udomljavanje. Ja tvrdim da jeste.

Ali ono što bih volela je, da naši prethodni vlasnici, koji su nas izbacili na ulicu, pročitaju naše priče i da nikad ne zaborave da su nam naneli veliku patnju. Ne znam da li se ti ljudi nekad sete nas, da li se pitaju šta je sa nama bilo, da li im je bar malo žao.

Da li uviđaju da su uz malo volje i truda mogli da nas odneguju i udome. Bar da nas izbace kad smo malo veći da bi mogli na ulici da preživimo, naročito zimi. Ipak, velika je sreća što ima dobrih ljudi koji nas spašavaju ali nemaju svi tu sreću.

Ne znam šta je bilo sa mojom braćom i sestrama i da li su preživeli. Kažu da viđaju po gradu neku ženkicu koja luta, slična meni po izgledu i starosti. Možda je to moja sestra.....Tuga!!!

Ja sam imala sreće, voljena sam, mažena i pažena zato mogu da ispričam ovu priču. A moglo je da bude i drugačije!?''

Ukoliko želite da baš vaš ljubimac postane zvezda naše nove rubrike, pošaljite nam njegovu priču i fotografije na ljubimac@espreso.co.rs

Bonus video:

(Espreso.co.rs)