Ma kakvi muškarci, one su vladale iz senke: One su vedrile i oblačile Srbijicom!

Neke žene vladara imale su sličnu sudbinu kao njihovi muževi, pojedine su ubijene, ali druge su ipak - ubijale!

Neke žene imale su izuzetnu moć u Srbiji, a mi se upravo njima bavimo. One su vladale iz senke, bavile se politikom i usmeravale istorijske tokove!

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Jasno je da je ona skrivena, privatna istorija i te kako mračna, možda i mutnija nego ona, pročišćena, plasirana. U njoj se svakako može lako uočiti sprega između javnog i privatnog, ličnog i sveopšteg dobra.

Nije nikakva tajna da su pojedine žene bile gotovo vladarke, da su politički imale izuzetan uticaj, pa čak ponekad i stavljale ugled i uticaj svog supruga na kocku. Da li su njihovi muževi bili nesigurni da donesu odluku bez njihovog mišljenja i odobrenja, teško je reći, ali svakako da su one verovale u ono što su propagirale i želele.

1. Draga Mašin

Rodila se 23. septembra 1866. godine u Gornjem Milanovcu. Otac joj je bio Panta Lunjevica, potomak poznate trgovačke porodice. Roditelji su počeli da joj traže priliku za udaju još dok je bila u školi. Njihov izbor bio je Svetozar Mašin, tridesetdvogodišnji inženjer. Draga ga nije htela. Zamišljala je da će se udati iz ljubavi, da će ta ljubav biti nalik njenoj prvoj i do tada jedinoj ljubavi prema Bogdanu Popoviću, jednom od naših najznačajnijih književnih kritičara, ali je na kraju udovoljila roditeljima. Draga Lunjevica i Svetozar Mašin venčali su se 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi.

Nakon smrti muža, da bi spasla porodicu nemaštine, iskoristila je dinastijske veze svog oca i postala je dvorska dama kraljice Natalije. Pratila je Nataliju i kada je bila proterana iz Srbije. U početku je njihov odnos bio veoma prisan, da bi zahladneo posle jedne posete kralja Milana Nataliji za koju je, izgleda Draginom krivicom, saznao ceo Beograd.

U kratkom braku s Aleksandrom Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu nije bila omiljena u narodu, naprotiv, njena burna prošlost, kao i skandali koje je izazvala (lažna trudnoća) probudili su veliki bes u srpskom narodu, a posebno kod oficirskog kora.

Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903, kad su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.

2. Danica Drašković

Danica Bošković rođena je u Kolašinu, u bogatoj i brojnoj porodici koja je, zbog očevog četničkog opredeljenja, bila suočena s brojnim praktičnim problemima – ili, kako se to popularnije kaže, živela u nemilosti. Završila je Pravni fakultet i na početku radila kao finansijska inspektorka.

Od 1971. do 1973. bila je sutkinja za prekršaje, a legenda kaže da je s tog mesta smenjena zato što je u presudi protiv porodice koja je na Zelenom vencu prodavala paprike navela da je kriv državni sistem koji građane tera na šverc. Iako zvanična biografija kaže da je zbog političke nepodobnosti bila nepoželjna i na mestu komercijalne direktorke firme Termovent, ona nezvanična navodi da su u pitanju bili zdravstveni problemi zbog kojih je prevremeno penzionisana.

Kako bilo, Danica je na političku scenu Srbije stupila pre svega kao supruga Vuka Draškovića – o njihovom braku i romansi koja je prethodila napisane su stotine novinskih stranica, a priča o tome kako je Dana ostavila Vuka zato što je 1968. ušao u kozaračko kolo i umesto nje izabrao Tita, poznatija je od bilo koje urbane legende.

Brak s Vukom ipak je bio samo "ulaznica". Nezavisno od akcija svog supruga, Danica je već početkom devedesetih bila politička figura za sebe – u njenim medijskim profilima navodi se da je bila učesnik već zaboravljenog skupa žena pred Saveznom skupštinom (sa Oliverom Katarinom), novosadskog mitinga protiv autonomaša, protestnih okupljanja ispred albanske i rumunske ambasade, da je na ravnogorskom pikniku jurišala na specijalce, da je "kišobranom s plavim anđelima" udarala policajce ispred republičkog parlamenta.

Ono što joj je obezbedilo slavu za sva vremena jeste činjenica da je 1991, posle žučne rasprave na prijemu povodom prenosa moštiju Nikolaja Velimirovića, razbila flašu o glavu svog sagovornika (tema diskusije navodno je bilo srpstvo).

Neverovatnu vitalnost pokazala je i pošto je u oktobru 1999. bila svedokinja pokušaja atentata na njenog supruga, kada joj je poginuo brat, kao i pola godine kasnije, kada je Vuk ranjen u atentatu u Budvi. Ta dva događaja uslovila su da već čitavu deceniju Danica Drašković vodi lični rat protiv tajnih i javnih službi bezbednosti: uz višegodišnje zahteve za otvaranje tajnih dosijea i često tačne insajderske informacije iz krugova tajnih službi, Danica je koristila svaku priliku da napomene kako službe nisu oslobođene od "recidiva Miloševićeve vlasti" i kako bez njihovog čišćenja nema ni demokratije u Srbiji. Taj rat kulminirao je 2004, zahtevom SPO-a da se upravo ona imenuje za direktorku Instituta za bezbednost.