DAN KADA JE VOJSKA SRBIJE NATERALA VELIKE SILE DA ZADRHTE: Nema generacije koja je izdržala ono što su izdržali ONI

Dan kada je 1918. srpska vojska probila Solunski front i oslobodila otadžbinu i naterala Centralne sile da zadrhte, jedan je od najznačajnijih datuma srpske nacionalne istorije XX veka i jedan od najvažnijih u čitavoj povesnici srpskog naroda.

„Radi se o datumu koji je ispunjen snažnom simbolikom rodoljublja, slobode, nacionalne zahvalnosti i ponosa i u tom smislu mislim da je ovaj datum izuzetno dobro odabran, potpuno primeren. Mislim i da je naišao na plebiscitarnu podršku u javnosti i da je to onaj momenat kada se spojilo ono što je istorijsko sa svevremenim idealima slobode, rodoljublja i spremnosti da se zaštite svoja zemlja i narod“, kaže istoričar Dejan Ristić.

O zajedničkom obeležavanju 15. septembra, kao Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, podsećamo, dogovorila su se rukovodstva Srbije i Srpske na zajedničkom sastanku održanom krajem avgusta. Dan proboja Solunskog fronta, do sada znan uglavnom samo među istoričarima i onim posvećenicima, čuvarima tradicije srpskih oslobodilačkih ratova 1912. – 1918, postao je tako prvi zajednički praznik srpskog naroda sa obe strane Drine.

Slom Nemačke počeo je kod Soluna

Za razliku od Francuske ili Britanije, koje Prvi svetski rat doživljavaju kao nesrećan sukob koji je odmotao klupko tragičnih događaja u HH veku, Srbija ima razloga da ovaj sukob smatra jednom od najherojskijih epopeja u čitavoj svojoj istoriji.

Svet je isprva bio zapanjen srpskim pobedama na Ceru i Kolubari, potom solidaran sa Srbima u povlačenju preko Albanije, zabezeknut oporavkom srpske vojske na Krfu, a na kraju oduševljen pobedom i probojem Solunskog fronta.

Snimak srpskog konjičog puka, Solunski front 2. avgust 1916.

Srpska vojska je, nakon što su nemačke i austrougarske trupe prodrle u Srbiju u jesen 1915, bila naterana na mukotrpno povlačenje preko albanskih planina. Iscrpljena stalnim borbama sa nadmoćnijim neprijateljem, morena glađu i bolestima, srpska vojska prebačena je na ostrvo Krf, gde je reorganizovana i oporavljena. Odatle će biti prebačena u Solun, na front koji je po ovom gradu poneo ime. Na Solunskom frontu, srpska vojska borila se dve godine – od 1916 do 15. septembra 1918.

Tog dana, za svega nekoliko sati, Solunski front se, zahvaljujući srpskoj vojsci, iz sporednog pretvorio u glavno bojište Prvog svetskog rata.

„Važno je istaći da je poraz Centralnih sila započeo na istoku – da je probojem Solunskog fronta, prvo iz rata izbačen Bugarska. Samim tim, prekinuta je veza između Austrougarske i Nemačke sa Turskom. Brzim prodorom od Soluna moravskom i vardarskom dolino do Beograda za svega mesec dana, presečena je ta strategijska vertikala i to je u velikoj meri uticalo na ishod rata. Time je bio otvoren poraz Centralnih sila“, priča istoričar Aleksandar Životić.

I saveznička štampa toga vremena, možda i pre generala i političara, priznaje priznala je da je Solunski front, kome je isprva namenjena defanzivna funkcija, sa zadatkom da na sebe privuče što više neprijateljskih vojnika kako bi front na zapadu bio rasterećeniji, priznala je veoma važnu ulogu proboja fronta za savezničku pobedu u ratu.

Tako londonski „Tajms” piše da su „Srbi, ojačani jakim kontigentom Jugoslovena, potpuno izmenili situaciju na Balkanu...”, a „Dejli mejl” beleži da je „pobeda na Balkanu dostojan takmac ostalim savezničkim uspesima. Srbija, za koju je Kajzer rekao da više ne postoji, pokazala je da je još živa i to još kako živa”. „Dejli ekspres”, pišući o uspesima srpske vojske, ističe da „rezultat tih pobeda, koji naročito preteže, jeste taj da Srbi pobedonosno ulaze u svoju zemlju, što će još jednom učiniti da Austrija zadrhti od ove vojske”.

Sa druge strane fronta, vladaju malodušnost i gorčina. Bugarski kralj Ferdinand žalostivo zaključuje da je „ovo (je) kraj svih nas“, dok kajzer Viljem u telegramu upućenom dvoru u Sofiji sa ogorčenjem zaključuje: „62 000 Srba rešilo je ishod rata. Sramota!“.

Nema generacije koja je izdržala ono što su izdržali Solunci

Za pobedu na Solunskom frontu nije bilo odlučujuće samo to što je nakon prelaska Albanije bila reorganizovana, oporavljena i dobro naoružana. Brojnost srpske vojske na Solunskom frontu bila je značajno smanjena u odnosu na broj vojnika koji je Srbija imala 1914; ali više od brojnog stanja za proboj fronta bio je važan moral. A moral srpske vojske bio je na izuzetno viskom nivou, kaže profesor Životić.

„To su ljudi koji su otrgnuti od svojih kuća, ljudi seljaci, vezani za kuću i porodicu. Oni su nekoliko godina bili odvojeni od svojih domova. Sa druge strane, to su prekaljeni ratnici – najveći deo njih je tada već punih šest godina bili u ratu. To su ljudi koji su izneli ogroman teret, koji su prošli bitke od Kumanova do proboja Solunskog fronta, da bi bili demobilisani sukcesivno, sve do proleća 1920. Možete misliti kakav je put prošao neko ko je u rat krenuo u septembru 1912, a završio ratovanje u maju 1920“, kaže Životić.

Napori koje su ti ljudi prošli za osam godina ratovanja, savremenom čoveku su teško shvatljivi, dodaje naš sagovornik – dani provedeni na kiši, u blatu, ili spavanje na snegu.

„Ti ljudi su to izdržali i malo je takvih primera u našoj istoriji. Usuđujem se da kažem da nema generacije koja je izdržala ono što je izdržala ova generacija“, zaključuje Životić.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / rs-lat.sputniknews.com)