Ispovest devojčice na koju niko neće ostati ravnodušan: Kako je Oluja ušla u moje selo

Zato sam na vreme brižljivo odabrala stvari za svadbu, a onda sortirala i spakovala u jedan najlonski džak svu svoju letnju odeću, tri knjige Branka Ćopića koje sam pozjamila iz biblioteke (ne daj Bože njih da izgubim), sve pismene zadatke, mirišljave papiriće i sličice koje smo razmenjivali u školi. Da mi se nađu, ako zatreba. Da budem spremna za taj zbeg. I ubacila džak u gepek automobila. Za svaki slučaj i jedinu igračku. Barbiku. Nije da mi je tada više bila zanimljiva, imala sam punih dvanaest godina, ali poučena prethodnim iskustvom iz leta 1991. kad sam došla u selo na samo deset dana, a onda u istom završila naredne četiri godine zbog rata, ovaj put nisam se dala prevariti da me neko ubedi da sve igračke ostavim na sigurnom. A ne, nema šanse. Jok. Ova ide sa mnom u šumu.

Iz misli me je prenuo zvuk granate. Jedna, druga, treća… Sa terase gledam komade zemlje koji lete u vazduh. Mislim se, da li će večeras biti struje, baš je važna epizoda serije „Santa Barbara“ koju svi hipnotisano pratimo već 4 godine na HTV-u, doduše kad nam se posreći… Ništa, idem da zalijem cveće na terasi. Konačno sam je celu popunila. Umesto saksija, konzerve od hrane iz UNHCR-a.

To mi je nekako baš drago, sve su ujednačne, jer sam poskidala etikete. I prvi put mi je procvetao kaktus. Onda odlazim do svog omiljenog drveta. Iskrivljeno stablo jabuke iza stare kuće. Volim da mislim da se iskrivilo od toga što sam se uvek u trku penjala pod njegove krošnje. Volim baš tu da sedim i ne mislim ni o čemu. Ali ovaj put me ometa neko zujanje. Kažu, snimaju nas iz vazduha. Ma, ne verujem da je to moguće kad se ništa ne vidi. Evo, gledam, i ništa!

Vidim da neka vozila kreću napred. Starci povijenih leđa, uplakane žene i deca razgoračenih očiju koja odskaču u trošnim prikolicama. I odjednom se stapa sve u neku mrlju dok odzvanjaju jecaji. Pitam se, gde idu ovi ljudi…Kroz par trenutaka čujem majku kako me doziva i viče da moramo da krenemo. ONI dolaze.

Stojim ukopana u dvorištu. Čujem da baba i đed govore da idemo i da će oni ostati da vide šta će biti. Tu je, kažu, traktor, imaju čime da dođu. Vidim svog četrnaestogodišnjeg brata koji pali očev automobil i majku koja je obukla rasparen komplet. Nije mi jasno zašto je spojila žuto i ljubičasto. Ne znam gde mi je otac i da li je živ u tom trenutku, tamo na „nekom položaju“. Još par milisekundi žmurim i pokušavam da uhvatim dah. Vrelina avgustovskog sunca peče me po licu. Osećam da mi se znoje dlanovi i pokušavam da pogledom obuhvatim sve oko sebe. Teškim korakom prelazim put i ulazim u automobil. Samo što smo krenuli, vidim babu kao trči i daje mi u ruke mali kasetofon pink boje, a majci hleb i suvo meso.