HAJDE BEBO! DIŠI BEBO, DIŠI! Ispovest lekara koji se bore za život bebe čija je majka preminula od korone BOLI

Beba je na svet došla sa 920 grama, bez spontanog disanja, bez pokreta, sa izrazito sporom srčanom akcijom. Nismo imali pravo na grešku, ni najmanju.

Krenula je jedna od najvećih borbi u karijerama svih nas. Kao na fudbalskom meču, bodrili smo malog Aleksandra da preživi.

"Hajde bebo, diši bebo, diši!", odzvanjalo je operacionom salom, dok su pedijatrijska sestra i anestetičar pokušavali da nađu venu tamo gde je niko ne vidi. Kolega je stimulisao reflekse masirajući stopalca, a onda se desio prvi udah. Pitali smo se da li nam se učinilo. Usledio je još jedan, pa još jedan. U tom trenutku u jednoj sali rađao se život, dok se u drugoj gasio.

Ovako jednu od najvećih borbi za ljudski život opisuju lekari Kliničkog centra u Nišu, koji su pre nešto manje od mesec dana istovremeno reanimirali Brankicu Ivanović (34) iz Vranja, koja je bila priključena na respirator zbog kovida 19, kao i njenu prevremeno rođenu bebu.

Uprkos svim naporima, Brankica je izgubila bitku sa virusom i preminula dvadesetak minuta nakon što se rodio njen sin, koji je posle 25 dana skinut sa respiratora, ali mu se stanje ubrzo pogoršalo, te je ponovo intubiran i vraćen na mašinu za veštačko disanje. Čitav tim lekara uključen je danonoćno u borbu da ovaj mališa preživi i bude dobro, a taj 27. jul kada je došao na svet, pamte kao najteži trenutak u karijeri.

- Gubimo majku, a borimo se za bebu. To nas je slomilo, iako smo sve drugo pripremili do tančina. Opremili smo dve operacione sale, jednu za porođaj majke, drugu za bebu. Nakon carskog reza, odmah smo pristupili reanimaciji bebe. U sali je sve bilo spremno, dušek, odnosno ćebe za zagrevanje, inkubator, respirator. Ali, sve to u "kovid" uslovima, u skafanderima, sa naočarima, vizirima, maskama, duplim rukavicama, što je dodatno otežavalo situaciju. To ćebe zagreva se na 38 stepeni, da se beba greje, a mi bukvalno preko njega radimo reanimaciju, pod opremom, znojimo se, pritisak veliki, tuga zbog gubitka majke, a nemate pravo na grešku, ni najmanju. Kada je beba počela da diše, to je za nas bila velika pobeda. Radovali smo se kao deca - govori za "Novosti" anesteziolog prof. dr Ivana Budić, prisećajući se, kako sama kaže, najtragičnijeg i najveličanstvenijeg trenutka u doktorskoj karijeri dugoj 23 godine.

Za dr Nataliju Vuković, čitava priča krenula je i mnogo ranije. Brankicu je videla prvi put u kovid-bolnici na Pulmologiji.

- Brankicu sam videla kako leži na poziciji 10. Nema lekara ili sestre koji nije prišao do nje da nekako pomogne. Molili smo se da bude dobro. Ipak, dani su prolazili i svima je postajalo jasno da njena snaga kopni, a da pomahnitalo zapaljenje dobija jednu po jednu bitku - kaže za naš list Vukovićeva.

Dodaje da joj je tog jutra, pred Brankičin porođaj, bilo jasno koliko je njeno stanje kritično, kada je videla dozu lekova koje su kolege uključile kroz četiri pumpe.

- Kolegi Vladi Cvetanoviću koji je bio u timu za reanimaciju dežurni ginekolog najavio je da porođaj mora krenuti tog dana. Svi smo pošli na poziciju 10. Kreće reanimacija, munjevita vožnja do Urgentnog, sirena koja para uši, ulazak u salu, reanimacija... A onda smo ugledali bebu. Mršava, nekako dugačka, pedijatrijska sestra je uzima i prelazi u drugu salu. "Diši bebo, diši bebo", čuje se. Ugledali smo velike plave oči, sa pogledom jasnim kao da nije u pitanju beba nego odrastao čovek - seća se dr Natalija Vuković.

Snaga iščilela posle porođaja

- Nama lekarima ostaće u sećanju kao nešto najjače u karijeri ta "pozicija 10" i ona - Majka Život, čiji je poslednji atom snage iščileo 20 minuta nakon rođenja bebe. Uspela je, tako nemoćna, krhka, da svom sinu preda život - kaže dr Vuković.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)