POTRESNO! Medicinska sestra iz Niša koju je pacijent TUKAO ŠTAKOM po glavi i rebrima, pa umro OTVORILA DUŠU

Medicinska sestra N.O. (32) iz Niša, posle višemesečne borbe za živote pacijenata u Kovid bolnici, doživela je da je pacijent kojeg je sprečavala da skoči kroz prozor pretuče štakom.

Njen status, u kojem opisuje svoj život poslednjih par meseci od kada je počela pandemija korona virusa, para i najtvrđa srca. Naši heroji koji su danonoćno uz nas, svakodnevno prolaze kroz bolne situacije. Nevidljivi neprijatelj nije jedini protiv čega se bore, tu su i nervozni pacijenti koji ne žele da shvate u kakvoj se situaciji oni nalaze.

Status ove medicinske sestre iz Niša najbolje opisuje kroz šta naši medicinski radnici prolaze tokom borbe s korona virusom, a mi vam ga prenosimo u celosti:

Covid - 19 Iz ugla jedne medicinske sestre.

"U životu sam se bavila mnogim stvarima, bila vojno lice, odbojkaški sudija, studirala socijologiju, ali me život ipek odveo na put medicine. Svako zanimanje ima svojih prednosti i mana, tako i posao medicinke sestre zna da bude veoma stresan, a sa druge strane lep kada znaš da si uradio nešto dobro za nekog i kada si nekome spasio život. Mnogo puta to ne mora da bude medicinska pomoć, lepa reč je ponekad i više od pomoći.

Početak godine... tamo negde u Kini vlada „neki virus“... „šta, znaš ti gde je ta Kina, to ne može da dođe do nas“. Život normalno teče, vesti počinju da budu sve češće i češće, priča se o nekom Covidu-19, ali se i dalje sve to dešava tamo negde „daleko“ od nas. Polako Covid kreće da se širi, čuju se vesti, jedna, druga, treća...deseta država na udaru... Covid - 19 polako stiže u naš komšiluk.

Petak, 06.03.2020. (početak). Prvi slučaj kod nas... „to nešto što je bilo tamo negde daleko došlo je i do nas“ , mada još nije tako alarmantno shvaćeno, i pored toga život nastavlja da teče normalno. Ljudi odlaze i dolaze normalno s’ posla, izlasci, proslave sve i dalje normalno teče. Iz dana u dan broj zaraženih raste, iz okolnih država stižu ogromne cifre novozaraženih. Infektivna klinika počinje da se puni, pacijenti pristižu sa svih strana Južne Srbije.

Ponedeljak, 16.03.2020. (dan odluke). Radim noćnu smenu ... u holu TV na kome svi isčekuju nove vesti, Predsednik države na konferenciji za štampu tačno u 20:00 h donosi odluku o uvođenju vanrednog stanja u državi. U tom trenutku niko ne zna šta to tačno znači. Iz dana u dan mere vanrednog stanja su sve rigoroznije i jače. Policijski čas kreće od 19:00 h. Ukida se gradski prevoz... sve polako staje. Kod ljudi počinje strah i panika.

Nedelja, 29.03.2020. (moj rođendan). Ta nedelja nije bila kao i svaka druga, čak ni rođendan nije bio kao i svaki drugi, bio je to Covid – rođendan, kao sto je, i kao što će većina rođendana u ovoj godini biti...bez prijatelja, slavlja...“samački rođendani“. Te večeri sam dobila obaveštenje da iz urgentnog centra prelazim da radim u Covid centar na infektivnoj klinici (divan poklon za rođendan). U tom trenutku kreću da se smenjuju sva osećanja ... strah, đelja za izazovom, tuga, kao dugine boje su se prelamala osećanja jedno na drugo. Uvodi se policijski čas od 24h.

Prvi radni dan u Covidu . Vozim gradom koji nikada ranije nisam videla takav, pust, sem pasa lutalica i po nekog auta, nikog nema na ulicama, sve radnje su zatvorene, trotoarima samo vetar raznosi prašinu, jednom rečju kao grad iz horor filma.

Skafander ... opet nešto novo i prvi susret, određeni broj sati bez vode, odlaska u toalet, i sa znatno smanjenom količinom kiseonika... (nešto poput vojne pune ratne opreme) ... u tom periodu nije bilo velikih vrućina, pa se skafander nekako i podnosio. Krećeš u borbu, ali najgore od svega što je to borba sa nečim nevidljivim. Iz dana u dan raste broj novozaraženih, i sa time i broj novih simptoma. Sve što je do tada bilo normalno, svaka prehlada grip od tada postaje noćna mora. Dolaziš na posao sa ciljem da pomogneš drugim ljudima, da sačuvaš sebe, a samim tim svoju porodicu i okolinu... mnogo ciljeva malo vremena i nevidljivi neprijatelj. Posle svakog testiranja strepiš da li ćeš biti pozitovan ili negativan, (došlo je vreme kada je bolje biti negativan nego pozitivan) .

Većina ljudi do tada nije znala šta je to respirator i čemu on služi, ali se uveo u naš rečnik kao novo slovo u azbuci. Iz dana u dan sve veći i veći broj pacijenata, otvaraju se nova mesta za Covid pacijente, broj novozaraženih, broj pozitivnih i broj umrlih, to su brojevi koji se konstantno vrte na TV-u. Ko bi rekao da nešto tako malo može da uspori čitavu planetu, da totalno izmeni tok života, nešto što je bilo nezamislivo.

Svake večeri u 20:00 ljudi su izlazili na terase i balkone, gromoglasnim aplauzom i pesmom pozdravljali sve zdravstvene radnike koji danonoćno rade i vode bitku. Zvali su me prijatelji sa rečima „ e sinoć smo aplaudirali za tebe“, to je bio tako jak vetar u leđa, nekom mala reč, a nekom tako mnogo znači!!

Od silnih emocija, vesti neprospavanih noći, organizam polako počinje da obuzima hronični umor. Sa jedne strane se trudiš da ostaneš jak, a druge te stiže preveliki teret koji nosiš na sebi. Dobra stvar u svemu tome što u takvom vremenu imaš dobre ljude oko sebe, dok si u skafanderu koncentracija je maksimalna, kada si van skafandera gledaš da svaki trenutak provedeš u smehu, jer je to jedini način da napraviš balans između onoga što vidiš unutra i onog perioda kada si van skafandera, da bi ostao „normalan“ . Mnogo poznatih lica, koji ni sami nisu svesni kako su se našli tu, trudim se da pred njima uvek budem pozitivna, kako bi bar malo popravila njihovo raspoloženje.

Početak Covida je bio u zimskim jaknama, a došli smo do prolećne jakne. Broj novozaraženih počinje da se smanjuje, ali je i dalje jako veliki broj pacijenata koji su već smešteni na lečenje. Počinješ da razmišljaš kako ti se život svodi, na odlazak, dolazak s’ posla, spavanje i jelo i tako sve u krug... Strah je taj koji počinje da pobeđuje sve, „ Ti ipak sada radiš u Covidu, sačekaćemo da ovo prođe, pa kad prođe videćemo se“. Strah od same pomisli gde radimo, ljude je terao od nas. Kolege, doktori nedeljama i nedeljama nisu videli svoje najbliže, pored cele ove situacije to je bila velika otežavajuća okolnost... Dani su se smenjivali, i svaki je ličio na predhodni, ali ipak se negde nazire kraj ovoga, mnogo manji broj pacijenata, manji broj novo zaraženih.

Sreda, 20.05.2020. ( kraj prvog talasa). Javljaju mi da se vraćam na svoje radno mesto, prvi krug je delimično završen . Vraćam se na svoje radno mesto i tek onda počinjem da budem svesna šta se tačno dešavalo u predhodnom periodu, od mnogo radosnih lica koja su otišla svojim kućama presrećni što su preživeli, do slika onih lica koja niko nikada više neće videti...Ti vidiš sva ta lica, a oni neretko znaju da prokomentsrišu „ Mnogo mi je žao što mi vas ne možemo da vidimo, da vam vidimo lica, kako bi smo vam se zahvalili nekada kada vas budemo sreli van ove zgrade“ .

Sve bar pokušava da se vrati u neku normalu, ljudi su dugo bili izolovani, i treba vremena da se opet vrate na staro, ali i dalje uz sve mere opreza. Prolaze dani, a u glavi se vrti samo jedna misao i strah , da li će sve ovo krenuti opet... Uz sve te jednolične dane nismo ni primetili da je došlo leto, ali to leto ne liči na ona predhodna, možda je zato tako neprimetno i došlo. Nema odlaska na more, odlaska na bazen, sve se svodi na minimalnu komunikaciju sa ljudima.

Ponedeljak, 29.06.2020. (početak drugog talasa). Unazad par dana opet počinje da raste broj novozaraženih, jedna misao mi je samo u glavi, ako opet počne ja sam prva. Tako je i bilo, tog 29-og Juna mi javljaju da ne dolazim u noćnu smenu, zato što od prekosutra opet prelazim da radim u Covid centar .... Opet sve iz početka, kao đaka koji je došao do osmog razreda i nada se da će da krene dalje vratiš opet na početak u prvi razred, da sve radi iz početka. Ovaj put je malo drugačije, skafander i temperatura od 34 stepena, teško spojivo, u jednom trenutku, se brineš za život pacijenata, a u narednom za svoj, i tako iz smene u smenu . Čini se da je ovaj drugi talas teži, ili se tako bar nama čini, jer nas je već stigao umor i iscrpljenost, pa skupljamo snagu od smene do smene, hrabrimo jedni druge da će uskoro kraj. Nadamo se i čekamo taj vrhunac tog drugog talasa. I nadamo se da će sve ovo biti juče!", napisala je N.O. (32).

Nekoliko dana pre incidenta koji je potresao celu Srbiju, nastao je ovaj status.

Podsetimo se, S.K. (82) istukao je medicinsku sestru N.O. (32) u Kovid bolnici na Klinici za rehabilitaciju niškog Kliničkog centra jer ga je sprečila da svojevoljno napusti ovu zdravstvenu ustanovu, a zatim pretio da će skočiti kroz prozor.

Sestra mu je objasnila da zbog zdravstvenog stanja mora da ostane na lečenju nakon čega je on podivljao. Popeo se na radijator i otvorio prozor, vikao je da će, ako ne može kroz vrata, izaći kroz prozor. Zabrinuta zdravstvena radnica je uspela da ga ubedi da odustane od iracionalne namere, i vrati ga u krevet. Međutim, čim mu je okrenula leđa, pacijent je zgrabio štaku i svom snagom je udario, jednom po glavi, a drugi put po rebrima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Blic.rs)