KNEGINJA LJUBICA KUBUROM PRESUDILA JEDNOJ OD LJUBAVNICA KNEZA MILOŠA! Sve se počelo kad su se srele U SPAVAĆOJ SOBI

U Ljubicu Vukomanović srpski knjaz Miloš zaljubio se sa svega 20 godina, kad ju je slučajno ugledao kako s majkom pere rublje na reci Dičini u njenom, srezojevačkom kraju. Kasnije je i sam u Beču pripovedao da je to bila ljubav na prvi pogled.

– Tada mi je bilo više od 20 godina. Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opazivši mene, iziđoše iz vode i spustiše skute, bejaše ih stid da duboko gaze. Ja pregazih vodu, i na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, činiš ‘voliko, jest bila lepa za čudo – sećao se u poznim godinama svrgnuti knjaz u Beču.

Miloš Obrenović, plećati bistri momak, tada nije imao ni svoj dom, već je živeo kod gospodar – Milana, svog polubrata i staratelja. Mada se oko njega već širio oreol ustanika, jer je bio cenjen zbog neobične hrabrosti i pronicljivosti. S druge strane, Ljubica je bila iz ugledne i bogate kuće Vukomanovića, iz Srezojevaca na Rudniku. U lepu crnokosu Ljubicu zagledao se i mladi turski beg Tokatlić. Hteli su da je udaju i u Sarajevo, lepoj devojci rođaci su ugovorili dobru priliku. „Najviđeniju među devojkama iz sve okoline“ srpski knjaz pomišljao je i da otme, ali sve je ostalo na darovanoj uspomeni, „niski merdžana, okićenoj mletačkim rušpama”.

Iako je Milošev staratelj, polubrat Milan, govorio svom mlađem štićeniku da „beskućniku “, koji „ni svoje kape na glavi nema“ ne treba žena, devojku su isprosili. Ispunilo se proročanstvo jednog Turčina koji ju je videvši kao bebu rekao: “Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati“.

Nikola Milićević Lunjevica je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem na četrdeset dana od smrti njenog oca. Venčani kum im bio je Karađorđe, koga je Miloš tek tada upoznao, stari svat Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Milićević Lunjevica.

Onakva kakva je bila prvih godina braka, Ljubica je ostala i kada je postala kneginja. Radila je u domaćinstvu, kao i svaka seoska žena, čak je spremala i hranu za radnike i nosila im je na njivu. Od stupanja u brak, pa sve do 1834. godine Ljubica sa svojom porodicom nije sedala za trpezu da ruča. Dužnost da služi supruga, sinove i druge muške goste jedva je napustila dolaskom novih običaja.

U autobiografiji knez Miloš kazuje da je s Ljubicom rodio “dece osmoro, to jest, četvoro muških i tako ženskih” (Petar, Petrija, Jelisaveta, Ana, Milan, Marija, Mihailo i Todor). Kneginja Ljubica nije doživela da oženi nijednog sina, ali je dočekala da uda dve ćerke, Petriju i Jelisavetu.

Čoveka koga je kao devojka videla na obali Dičine, volela je do kraja života. Časna i verna, ukazivala mu je patrijarhalnu odanost, obraćala mu se sa “Vi” i “Gospodaru.” “Novine serbske” beleže kako je, čuvši da joj je muž bolestan, uzjahala konja i preko noći, bez odmora, od Požarevca stigla do Kragujevca. A ono što nije mogla da podnese bila su njegova brojna neverstva. A sva ona kao da su se slila u jedan slučaj, nesrećnu ljubavnicu Petriju Pljakić.

Poznato je da je Knez Miloš bio jako neveran. Jednom je tako ukrao iz Turskog roblja lepu Petriju, i doveo je kod Ljubice u Crnuću da joj služi. Svojom lepotom, mladošću, vrednoćom i veštinom u svakom poslu bila je desna ruka kneginje Ljubice, a svojom veselom naravi i šaljivošću unela je vedrinu i svežinu u kneževu kuću. Ona se Ljubici od početka nije dopala.

Petrija je ostala u Crnući i pošto se kneginja Ljubica odselila u Kragujevac 1818. Knez Miloš je do 1817. retko dolazio u Crnuću, ali su njegovi odnosi sa Petrijom počeli pre nego što se Ljubica odselila. Ljubomorna na lepu Petriju, ona je često prebacivala knezu zbog njihovih šala i smeha, dok jednom prilikom nije zatekla muža i Petriju u krevetu. Kneginja se potom preselila s decom i mužem u Kragujevac, odakle je knez češće odlazio i ostajao u Crnući. Početkom 1819. godine Petrija mu je rodila ćerku, kojoj su dali ime Velika.

Kneginja Ljubica dugo nije rađala, ali je početkom 1819. godine bila trudna. To joj je ulilo samopouzdanje i ona je rešila da prekine kneževu ljubavnu romansu. Prethodno je saznala od svojih doušnika, među kojima je bio i Vasa Popović, njen rođak, da se na kneza vrši pritisak da se oženi milosnicom Petrijom. Verovalo se da Ljubica ne može više da rađa, a knezu je bio potreban naslednik. Od Petrije su se mogli nadati muškom detetu.

Kneginja Ljubica se pojavila u martu 1819. godine u Crnući, iznenadivši kneza i Petriju. Zatekavši Petriju kako namešta sobu, upitala ju je:

“Kome spremaš dve postelje, Petrija?”

“Spremam jednu gospodaru, drugu meni.”

“A gde ću ja spavati noćas?”

“Vala Bogu, prostrana je kuća!”

“Zar tako, Petrija?”

“Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao”, drsko odgovori mlada, ne obazirući se na Ljubicu.

“A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi. Pištolj jes’ Milošev, al’ je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati”, reče Ljubica i dohvati knežev pištolj kojim je ubila Petriju.

U bekstvu, sa tavana jedne kuće gledala je sprovod devojke koja će joj i na samrti biti u mislima. Na nogama je imala njene najlepše žute papuče.

Smrtnu kaznu izbegla je zahvaljujući molbama braće upućenih knezu jer je bila trudna. Oktobra 1819. godine rodila je naslednika, koji će po stricu vojvodi, koji je i zaprosio lepu Ljubicu za brata, dobiti ime Milan.

Knez Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za učinjene postupke kako u ljubavi, tako i u politici. Kneginja, pak, jeste. Godine 1843, pred smrt, ona se kajala i jadikovala što je ubila Petriju:

“Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!”

Lišena muževljeve ljubavi, koju je dugo posle ubistva mlade Petrije pokušavala uzalud da povrati, živela je kao utamničena u svom velelepnom konaku u Beogradu. Ogorčena zbog Miloševih afera, iz kojih je imao oko 11 dece, Ljubica je želela da ga politički donekle ograniči i vrati porodici, ali samo je uticala na uspeh ustavobranitelja da 1842. godine svrgnu kneza sa vlasti.

1842. godine došlo je do smene vlasti u Srbiji, sa dinastije Obrenovića na dinastiju Karađorđevića. Ljubica je umrla 26. maja 1843. u progonstvu u Novom Sadu, tada Austrijskom carstvu. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori.

Gde je grob ljubavnice Petrije, pouzdano se ne zna. Po narodnom predanju, knjaz ju je sahranio na groblju u Gornjoj Crnući, ali kako taj grob nikad nije obeležen spomenikom, mesto njenog večnog počinka ni danas nije poznato.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Opanak)