PREDRAG KON DANAS PUNI 65 GODINA, ALI NEĆE U PENZIJU: Nikad nisam hteo lake zadatke, u duši sam bio i ostao vojnik

Doktor Predrag Kon član je kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid-19. U intervjuu za B92 on je opisao kako je postao član te grupe i svoja iskustva u epidemiološkom poslu.

Više od dva meseca gledali smo ga svakodnevno na čelu Kriznog štaba. Ispod njegovog uvek ozbiljnog izraza lica, videli smo smirenu osobu koja zna šta radi, čak i onda kada nam se to što radi nije svidelo, jer smo zbog odluka u čijem je donošenju učestvovao morali danima da sedimo kući u izolaciji.

Sedeo je i on, iako nije morao, jer tek danas puni 65 godina.

O tome kako je dospeo u Krizni štab voli da kaže da je "izvučen iz šešira", ali da je itekako imalo veze njegovo iskustvo sa SARS-om, ptičjim i svinjskim gripom.

Mnogo puta je u medijima ponavljao, boreći se sa raznim kritikama i primedbama, da je njegova jedina ideologija - epidemiologija. Ono što, ipak, manji broj ljudi zna jeste da dr Predrag Kon voli da svira, redovan je na društvenim mrežama i da se itekako smeje, pogotovo kad mu se pomenu detinjstvo i vojnički dani.

Zbog očevog posla o sedme godine je bio u Njujorku, a posle se s porodicom vratio u Beograd. Kao jevrejski dečak, kaže da nikad u životu nije imao neprijatnost zbog toga.

"Iz Njujorka slabo šta pamtim, sem nekih neposrednih detalja vezanih za obdanište i okolinu gde sam živeo. Nikad više nisam bio tamo posle toga. U Beogradu sam pošao u školu, promenio dve osnovne škole, ali sam bio među najuspešnijim đacima i to mi je bio najslađi period. Nemam nikakva loša iskustva kroz školovanje, niti probleme na koje bih se u životu osvrnuo. Jesam patriota ove zemlje i ne smeta mi ako me neko svrstava kao patriotu čak i u negativnom kontekstu", kaže dr Kon sa osmehom na usnama dok se priseća najranijeg perioda svog života.

Pripremali ste se za elektrotehniku sve do velike mature. Šta je bilo presudno da ipak upišete medicinu?

Za to je "zaslužan" profesor fizike koji mi nije dao peticu na završnom maturskom ispitu. Rekao sam: "Ako tu ne mogu da dobijem 5, onda ja nisam za to" i tako sam otišao na medicinu. Nisam hteo lake zadatke, već ozbiljne, a medicina je ozbiljan zadatak. Iz biologije i hemije sam uvek imao 5 bez problema. Pošto mi niko u porodici nije lekar, onda sam praktično odlučio, pa smo kum, koji je oduvek znao da želi medicinu, i ja celo leto spremali prijemni i upisali medicinu.

Vojsku ste služili u Vojnoj bolnici u Novom Sadu. Po čemu ćete najviše pamtiti taj period?

To mi je najlepši period u životu, verovatno zbog mladosti, a drugo zato što sam tamo prvi put profesionalno prepoznat od tadašnjeg načelnika i pukovnika dr Ackua i potpukovnika Ilića koji je bio načelnik sanitetskog korpusa, koji su me ubeđivali da je dobro da se aktiviram, da radim za vojsku, da sam za to dobar. Rekli su mi ovo u vreme kada mi niko posao nije nudio, a ja ga tražio i nigde nisam mogao da ga dobijem. Nisam previše razmišljao jer sam mislio da - ko previše razmišlja ne može da bude ozbiljno shvaćen.

Tada još vojnik, javio sam sledećeg dana u komandu da pristajem i dobio sam da služim trupni deo u Rumi u kojoj sam proveo pet izuzetno lepih godina. I danas mislim da je u tom kolektivu bilo nešto lepo što više nikada nigde nisam uspeo da ostvarim, sve je bilo jednodušno, osećao sam se kao baš među svojima. Od ljudi koji su najviše uticaja imali na mene, pominjem prvo oca, pa starijeg brata, pa tadašnjeg komandanta Jagoša Stevanovića koji je završio kao potpukovnik. Oni su uticali na mene kao ličnost, ali Stevanović je imao neki poseban dar za rad sa ljudima koji sam ja kopirao i vrlo upijao.

Najčasnije ljude koje kroz svoj život poznajem, našao sam u toj istoj vojsci.

Šta je uticalo na to da se opredelite baš za epidemiologiju?

Tu je isto presudio razum, bilo mi je jasno da je u vojsci jako bitna specijalnost iz preventivne medicine i od prvog dana kad sam ušao u vojsku počeo sam da se zanimam za epidemiologiju. Međutim, 1995. godine sam shvatio da u vojsci nema prostora da napredujem kao što bih hteo, a hteo sam i u Beograd da se vratim. Događaji su odlučili o tome da se skinem iz vojske, što nisam mislio da će da se desi, ali u duši sam do kraja ostao vojnik. Tako me i gledaju saradnici, ali ne u negativnom kontekstu.

Šta ste radili kao vojni epidemiolog JNA u Krajini?

To se zvalo - referent saniteta za preventivnu medicinsku delatnost. Bila je epidemija gripa u tom trenutku i ja sam razbijao glavu kako ću to da rešim, a to su rešili komandanti bataljona i diviziona. Otpuštali su bolesne vojnike kući i vraćali su se sami kad ozdrave. Na taj način su ih izolovali od ostalih i epidemiološki to rešili na najbolji način. Ja sam to zapisao kao jedno iskustvo. Imali smo i smrtni slučaj od trihineloze u Zapadnom Sremu kod vojnika.

Kontrolisao sam vodosnabdevanje, ishranu, prisustvo, odnosno odsustvo zaraznih bolesti, obišao sam sve prednje položaje na samoj granici sa neprijateljem. Imao sam ratne sreće, ili sam stizao pre ili posle granatiranja.

Šta je za vas bio najveći profesionalni izazov?

To je bio trenutak kada sam shvatio da je Srbija mesto u kome antivakcinalni pokret može da se razvije. U to nikada pre pandemije nisam verovao. Najteži trenutak mi je bio kada je organizovana tribina na Mašinskom fakultetu u organizaciji tadašnjih "Dveri" i tada je javno počelo da se govori protiv vakcinacije i protiv pandemijskog gripa, sve uz jednu navijačku atmosferu.

Doživeo sam to kao potpuno ignorisanje čitave preventivne medicine i jedne bazične medicine kao što je epidemiologija, da neko ignoriše čitav plan države i doživeo to kao izdaju struke koja traje i dan danas. Ignorisati jednu granu medicine samo zašto što je takav "ćef", onda tu nešto ozbiljno nije u redu ili se nosioci takve medicine nisu dovoljno nametnuli, praktično kao vlast ove zemlje.

Da li ćete se Vi vakcinisati protiv kovid-19?

Imam stav koji je posledica dugogodišnjeg rada na imunizaciji. Imam apsolutno poverenje u nauku i ono što ona donosi. Vakcinišem se protiv gripa bukvalno svake godine, neizostavno, kao i članovi moje porodice. Biću među prvima koji će se vakcinisati protiv koronavirusa čim prođe sve zakonske okvire koje predviđa ova zemlja, jer te okvire smatram najoštrijim koji postoje za bezbednost vakcine. Mislim da jači od toga na nivou Evrope ne postoje. Kad vakcinu odobri Agencija za lekove i medicinska sredstva, prvi sam da je primim.

Veoma ste aktivni na društvenim mrežama, za šta vam se "prijatelji" najviše obraćaju?

Poslednjih dana se trudim da se sklonim sa mreže. Pitanja uvek imaju veze ili sa vakcinacijom ili konkretnom zdravstvenom situacijom. Na dnevnom nivou imam nekoliko takvih zahteva na koje uglavnom stižem da odgovorim. Ponekad ostavim poruku: "Odjavljujem se", kao naznaku ljudima da se neću pojavljivati. Kad sam prvi put to uradio, rekao sam da je bolje da prepustim nekom drugom da se više aktivira, pa je to shvaćeno kao ostavka.

Da li biste uveli mere potpune izolacije da ste 65 godina napunili prošle godine?

Bih svakako. Ne biste verovali do koje mere se u mojoj porodici to poštuje. Iako ni supruga, ni ja nemamo još 65, mi smo se potpuno tako i ponašali. To što ste me viđali po medijima, to su me vozili i vraćali, sve vreme sam bio kući. Deca su donosila hranu, mi uopšte izlazili nismo. Ponašali smo se kao da pripadamo rizičnim grupama. Ništa drugačije ne bi bilo i da imamo 70 i 80 godina.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/B92)