STAV UMETNIKA: Poigravanje fašizmom ima dah gasnih komora

Boris Liješević, koji trenutno priprema komad "Čitač" po delu Bernharda Šlinka u Beogradskom dramskom pozorištu, a koji se bavi temema zločina i zločinca, pitanjem da li ih je moguće razumeti i osuditi istovremeno, reditekjski čita ovaj čuveni romana , kako kaže, kroz percepciju doživljaja zločina u sopstvenom društvu i događaja iz ratova devedesetih.

- Pripadam generaciji koja je stasala neposredno posle ratova i počela da putuje i susreće se sa vršnjacima i kolegama sa drugih strana. U tim susretima sam pronalazio ljude koji su doživeli velike nesreće i patnje između 1991. i 1995. godine. Dešavalo se da zanemim pred nekim svedočanstvima. A onda u svom okruženju naiđem na osudu zbog empatije i pijeteta koji imam prema strahotama koje su preživeli npr. moje kolege u Sarajevu - kaže Liješević za Tanjug.

Osuda je obično glasila, kako kaže, zašto nema istu empatiju prema našim ljudima koji su propatili u ratovima i bezbrojnim pogromima, zašto o tome ne govori u predstavama, u intervjuima.

- Imam i empatiju i tugu i boli me duša i srce. Međutim i dalje ne znam kako da se nosim sa činjenicom da su moji sunarodnici činili veliko zlo drugima. To mi budi osećanja krivice, odgovornosti, ali i besa. Zato valjda i radim komade sa tom tematikom - kaže reditelj.

Na pitanje na koji način tretira zločin i zločinca, da li je moguće i razumeti i osuditi, kao i zašto su te teme i dalje tabu, citira rečenicu iz dramatizacije romana "Čitač" Fedora Šilija: "Suočavanjem sa krivicom dostižemo zrelost" i skreće pažnju na dileme glavnog junaka koga filozofija raščišćavanja prošlosti napušta pred kompleksnošću situaciji

- Na optuženičkoj klupi nalazi ženu sa kojom je kao tinejdžer bio u velikoj ljubavi i ne može da joj sudi jer je u njoj prvo prepoznao ljudsko biće, pa tek onda zločinca. I tako je nehotice postao upleten u krivicu- objašnjava reditelj.

Kaže da prepoznaje u tome i našu situaciju i pitanje - kako se postaviti pred mrljama i zločinima svog naroda ako poznaješ celi kontekst - ako samo osuđuješ onda ne razumeš, ako samo razumeš onda zatvaraš oči pred zločinima. Da li je moguće i razumeti i osuditi? I ono što smo uradili i što nismo uradili, smatra, sve je to deo naših života koji moramo prihvatiti, suočiti se sa istinom o sebi i prihvatiti odgovornost.

Liješevićeva predstava "Upotreba čoveka" otvoriće festival u Budvi ovog leta, a na pitanje da li su se teme kojima se u njemu bavi - porast netrpeljivosti usled socijalnih, rasnih i ekonomskih različitosti, sada u toku epidemije pokazale aktuelnije nego ikad, odgovara potvrdno.

Kaže da je pandemija antisemitizma ostavila "milione mrtvih i nije se nikada ugasila", te ističe da je rasna netrpeljivost podstiče.

On podseća da se roman "Upotreba čoveka" Aleksandra Tišme bavi zlom koje je osvojilo svet u 20. veku; koje je najkulturniju zemlju pretvorilo u kolevku i domovinu gasnih komora.

"Treba da nam je stalno pred očima do čega dovodi mržnja i poigravanje sa opasnim idejama, a zlo je slatko, nadahnjujuće, ođekuje slobodom, patriotizmom, ljudskom srećom, a tako kreću ratovi - kaže on i dodaje - Kad god u svetu neko koketira sa fašizmom, ili širi mržnju i netrpeljivost prema nekom narodu, oseća se dah gasnih komora. A mržnja ga potpiruje. Holokaust je najveće zlo koje je ikad zadesilo naše pamćenje.

Liješević ističe da je suočavanje sa krivicom katarzično i prosvećujuće i donosi veliko olakšanje - u tome je istinska snaga i veličina.

- A kod nas je nema. Nemamo snage. Imamo neki kvazi ponos, gordost, neosetljivost, revanšizam, reciprocitet, a siguran sam da se iza toga krije duboka razočaranost, beznađe i potreba za pročišćenjem, smatra reditelj.

On smatra da su u našoj zemlji, kako kaže ,"pale maske", a naročito osuđuje nereagovanje tužilaštva i policije na bakljade na krovovima zgrada tokom policijskog časa, i smatra da one nisu bile spontani izraz građanskog nezadovoljstva, te kaže da ih vidi kao partijske paraformacije kojih se treba plašiti.

Liješević se i u predstavi "Lorencačo" koja će se naći uskoro na letnjoj sceni stadiona Tašmajdan, bavi kritikom društva i sistema sa uverenjem o nepromenjivosti nepravde i bezakonja, a na pitanje da li je zadatak pozorišta da ponudi neki izlaz, reditelj kaže da je teatar sam po sebi optimizam, susret glumca i gledaoca oko nekog pisca i sadržaja.

- Šta je bolje i veće od toga? Puno gledalište zainteresovanih ljudi za ono što će grupa glumaca izvoditi na pozornici, zar nije to i nada i optimizam i izlaz - pita Liješević.

On dodaje da se treba ostaviti poetike socrealizma - da priča treba da nosi narativnu pouku.

"Pažnja sa kojom publika prati dešavanja na sceni, aplaudira glumcima, oni se poklanjaju u tom trenutku obostrane radosti, to je značajnije od izlaza koji dođe kroz tekst", kaže Liješević i pita gde je nada u Ilijadi, grčkim tragedijama, Šekspiru? Na Tašmajdan će publika doći da gleda komad Alfreda de Misea, pa ako prepoznaju i današnje vrijeme i nešto dožive i pokrene se neki misaoni i asocijativni proces? Zar to nije stvar za optimizam? - zaključuje reditelj.

(Espreso.co.rs)