KAD ZORICA (5) NE MOŽE NEŠTO DA KAŽE, POČINJE DA PLAČE, A SA NJOM I NJENA MAMA! Treba im samo 1 aparat, NIJE SKUP

Roditeljima je najvažniji na zdravlje i životi njihove dece.

Međutim, kada stvari krenu po zlu, zakućaće na sva vrata i boriti se svom snagom, ne bi li im pomogli. Tu borbu najbolje poznaje Ljiljana Dragojlović, čija ćerka boluje od neizlečive bolesti.

Zorica Dragojlović pati od spinalne mišićne atrofije tipa 1. Lekari nisu imali dobre prognoze i predviđali su joj samo godinu dana života. Uprkos tome Zorica danas ima pet i po godina i sprema se da pođe u predškolsko, ali joj za to neophodan komunikator. Jedino bi pomoću tog aparta mogla da komunicara sa učiteljicama i drugarima.

Zoričina majka, Ljiljana, već pet i po godina ne posustaje, kako bi svom detetu obezbedila što bolji kvalitet života.

- Zorica dobija standardnu terapiju, spinrazu, koja je neophodna kod ove vrste bolesti. Ipak terapiju je počela da uzima sa tri i po godine, što je poprilično kasno.

Iako se obraćala svim lokalnim samoupravama kao i predsedniku opštine Palilula, Aeksandru Jovičiću, svi su se oglušili na njene molbe. Tada se odlučila na drastičan potez i zakucala na vrata kancelarije predsednika države, Aleksandra Vučića. On joj je terapiju i odobrio.

Kako kaže, zahvalna je državi što je ovu terapiju obezbedila.

Zahvaljujući spinrazi, Zorica zdravije izgleda, malo pomera rukice i nogice i malo bolje diše. No, ova inteligenta i vesela devojčica uskoro treba da pođe u predškolsko.

- Socijalizujem je koliko mogu. Izvodim je napolje, idemo u parkove kako bi bila sa drugom decom. Zbog toga je važno da ide u vrtić kako se ne bi osećala odbačenom.

Međutim, da bi krenula u vrtić neohodan joj je komunikator.

- Aparat za komunikaciju košta sedam hiljada evra. On gestikulacije i emocije pretvara u reči. Sa mnom komunicira tako što mi očima i gestovima lica objašnjava šta želi. Međutim, sada je teže nego prethodnih godina, jer što je starija postaje svesnija svoje bolesti. Iako ona sve razume, postaje frustirana što ne može da izgovori reči. Na svu sreću, mozak joj nije oštećen, a on šalje informacije o tome šta bi trebala da kaže. Nažalost, njeni mišići su toliko slabi da nije u stanju da te reči izgovori. Tada počinje da plače, a sa njom plačem i ja, iskrena je majka Ljiljana.

Ljiljana je već odavno na bolovanju te prima platu od 30.000 dinara, kao i tuđu negu i pomoć.

Sav novac ode na neophodan potrošni materijal, koji uključuje rukavice, gaze, katetere i ostalo, pa je pomoć tražila od predsednika opštine Palilula, od koga joj je stigao mejl, da to nije po zakonu i da ne mogu da prave takve pojedinačne projekte, tvrdi ona.

Mala Zorica tri puta nedeljno da ide na fizikalu terapiju, koju njena majka plaća 2. 500 hiljade dinara.

Zoričin otac je Ljiljanu napustio kada je ostala u drugom stanju.

- Dete je video samo jednom i nije hteo ni da joj priđe, rekla nam je Ljiljana, koja oca svoje ćerke godinama tuži, jer joj ne daje nikakvu alimentaciju.

Ova samohrana majka dokazala je da je ljubav prema detetu važnija od svega. Bila je spremna na štrajk glađu, a nije joj strano ni da izlazi na ulicu i da prosi.

- Moram da obezbedim i hranu i odeću, ako treba ponovo ću izaći na ulicu da prosim, završila je.

Svi oni koji su u mogućnosti, imaju želje i volje da pomognu ovoj miloj devojčici da počne da govori i bude makar malo bliža svojim vršnjacima, mogu donirati novac na sledeći račun:

ŽIRO RAČUNI:

Unicredin Banka: 170001033667300060

IBAN; RS35170001033667300157 SWIFT; addressBACRXRSBG

Poštanska štedionica: 200-81357617-26

I ne zaboravimo da je naše malo nekome ceo svet!

Bonus video:

(Espreso.co.rs)