OVOJ SRPSKOJ HEROINI SU USTAŠE PEKLE TABANE I ČUPALE NOKTE: Nije htela da im prizna čak ni KAKO SE ZOVE!

Nada Dimić (Divoselo kod Gospića, 6. septembar 1923 — Stara Gradiška, 23. mart 1942) bila je revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Školovanje je započela u Gospiću, a potom je prešla u Zemun, gde je kao učenica Trgovačke akademije, 1938. godine postala članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Bila je veoma aktivna u borbi revolucionarne omladine Beograda i učesnica omladinskih i radničkih demonstracija tokom 1939. i 1940. godine. Nakon jednog literarnog rada, u kome je pisala protiv uprave škole, bila je uhapšena i potom izbačena iz škole, sa zabranom upisa u sve srednje škole u Jugoslaviji.

Nakon napuštanja škole, iako mlada devojka, posvetila se revolucionarnom radu u Zemunu i bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Krajem 1940. godine je prešla u Sisak, gde je nastavila sa revolucionarnim radom. Nakon okupacije Jugoslavije, juna 1941. godine, učestvovala je i formiranju prvog partizanskog odreda u Hrvatskoj — Sisačkog partizanskog odreda, u kome je obavljala dužnost kurira. Radila je i u tehnici Okružnog komiteta KPH za Sisak. Krajem jula 1941. godine, preobučena u muško odelo, otišla je u Sisak, kako bi uspostavila prekinutu vezu između Odreda i partijske organizacije u gradu, ali je tom prilikom bila uhapšena.

Prilikom transporta u Zagreb, uspela je da popije doturene medikamente i otruje se, pa je bila prebačena u bolnicu. Uz pomoć zagrebačke partijske organizacije i lekara, koji su bili simpatizeri partizana, uspela je da pobegne iz bolnice i prebaci se na Petrovu goru, septembra 1941. godine. Tu je dobila zadatak da pređe na ilegalni rad u okupirani Karlovac. Bila je najpre u Okružnom komitetu SKOJ-a, a potom Okružnom komitetu KPH za Karlovac. Tu je sarađivala sa poznatim revolucionarima i članovima CK KP Hrvatske — Josipom Krašom i Ivanom Marinkovićem.

Učestvovala je u mnogim partizanskim akcijama, a posebnu ulogu je imala na održavanju partijskih veza Karlovca sa partijskim rukovodstvom u Zagrebu i partizana na Petrovoj gori. Značajnu ulogu je imala u organizaciji upada partizana u Karlovac, novembra 1941. u pokušaju da iz bolnice oslobode uhapšenog Marijana Čavića. Uhapšena je 3. decembra 1941. godine u Karlovcu i tom prilikom je ubila jednog agenta, a drugog ranila. Bila je najpre zatvorena u Karlovcu, a potom je prebačena u Zagreb, u zloglasni zatvor na Savskoj cesti. Tokom istrage bila je strahovito mučena, ali ništa nije htela priznati, čak ni svoje pravo ime, pa je svuda vođena pod imenom „Ankica Vinek”, što joj je bilo ilegalno ime. Takođe, tokom ilegalnog rada u Sisku i Karlovcu, Nada se služila ilegalnim nadimcima - Žuta i Milka.

Hapšenje Nade Dimić za ustašku nadzornu službu u Sisku bilo je veoma značajno jer su je smatrali „krupnom komunističkom zverkom”. Odmah prilikom hapšenja, fotografisali su je u muškom odelu i njenu fotografiju poslali u Zagreb. Skoro mesec dana kasnije, 23. avgusta 1941. godine, u ustaškom listu „Hrvatski narod” izašao je članak pod naslovom „Slom komunističke akcije u Sisku” u kome je uz Nadinu fotografiju, između ostalog, pisalo:

„Istih dana uhićena je 17-ogodišnja dejvojka Nada Dimić, pravoslavka, brijačka naučnica u Sisku. Ona je uhićena, kako se to vidi na slici, u muškom odjelu, dok je kose sakrivala pod mušku sportsku kapu. Za njom se tragalo, jer je održavala vezu s komunistima pobjeglim u šumu. Viđena je u seljačkom odijelu s kantama mlijeka, zatim u muškom odjelu, dok konačno nije pala u stupicu koja joj je bila podmetnuta... ”

U sisačkom zatvoru tada se nalazilo dosta uhapšenih komunista i njihovih simpatizera. Ustaška policija hapsila je sve u koje je sumnjala da imaju bilo kakvu vezu s komunistima pobeglim u šumu. Među uhapšenima je bio i fudbaler Ivan Medarić. On je uspeo da uspostavi vezu sa svojim bratom Milanom i da preko njega nabavi medikament od koga čoveku može pozliti. Cilj mu je bio da uz pomoć tog medikamenta iz zatvora u bolnicu prebaci Vladu Trstenjaka, koji je u zatvoru bio tučen do besvesti i bio je potpuno crn od modrica. Znao je da u bolnici postoji veća šansa da zatvorenik bude oslobođen. Odmah po prijemu medikamenta, Trstenjak ga je popio i istog dana je bio prebačen u bolnicu. Ostatak medikamenta, Medarić je uspeo da prosledi u žensku sobu s ciljem da se na isti način u bolnicu prebaci i Nadu Dimić.

Zajedno sa grupom zatvorenika iz Zagreba, Nada je 5. februara 1942. godine bila transportovana u logor Stara Gradiška. U logor je uneta na nosilima, jer je bila sva isprebijana i bolesna. Bila je zatočena u ženskom delu logora koji se nalazio u kuli. Upravnica ženskog logora-kule bila je zloglasna Maja Buždon, koja je neretko i sama učestvovala u ubijanju logorašica i zatočene dece.

Zajedno sa Nadom u logor su iz Zagreba stigle i neke od uhapšenica koje su je znale još iz Karlovca, a neke su bile njeni saborci. Među ovim logorašicam bile su — Marica Pataki, Ana i Barka Gojak, Štefica Sabolić, Ruža Rubčić i dr. One su prilikom raspodele zatvorenika po sobama Nadu unele u sobu u koju su bile određene, kako bi se starale o njoj s obzirom da je bila u veoma teškom stanju. U to vreme u logoru je postojao partijski komitet koji su sačinjavele zatvorenice Vera Jelić, Katica Ferec, Vanda Novosel i Buba Jančić. Zadatak ovog komiteta bio je i zaštita zatvorenica od ustaške policije, koja je i ovde ubacivala svoje agente, kao i prikupljanje podataka o držanju logorašica pred islednicima. Iako su u logorskoj kuli vladali loši uslovi, logorašice su pokušale da Nadi obezbede najbolje uslove. Smestile su je do malog prozora u ogromnoj sobi i hranili zalihama malo bolje hrane, kako bi povratila snagu. Nada se postepeno oporavljala i posle desetak dana je uspela da ponovo stane na svoje noge.

Slučaj devojke koja je prilikom hapšenja ubila jednog, a ranila drugog ustašu i koju karlovčki i zagrebački islednici nisu uspeli da nateraju da im bilo šta kaže zaniteresovao je komandanta sistema koncentracionih logora „Jasenovac” Maksa Luburića. On je planirao da nakon kraćeg oporavka, Nadu natera da progovori. Želeo je da zagrebačkim islednicima dokaže kako je uspešniji u isleđivanju zatvorenika. On i drugi ustaški zločinci dolazili su u sobu da vide Nadu i raspitivali su se za njeno stanje. Druge zatočenice su prozrele njegove namere, pa su od njega prikrivale pravo Nadino zdravstveno stanje. Samo uzak krug zatočenica je znao pravo Nadino stanje, dok su ostale mislile da je i dalje u lošem stanju. O Nadi je najviše brinula Herta Bubanj, koja je po čitav dan provodila s njom i pomagala joj da hoda. Nadino stanje se popravljalo sve do polovine marta 1942. godine kada je dobila visoku temperaturu. Upravo tih dana u logoru je počela epidemija pegavog tifusa i Nada je bila jedna od prvih obolelih.

U pratnji Ljube Miloša u sobu sa zatočnicima je 19. marta 1942. godine došao lekar-logoraš Policer Pišta i konstatovao da Nada Dimić ima pegavac. Zajedno sa još tri zatvornice - Nadom Gaon, Nadom Kocijan i Verom Jelić - bila je određena za bolničko lečenje. Pošto u logoru nije postojala bolnica, a vođenje logorašica u bolnice van logora nije bio moguće, Uprava logora je teške bolesnike odmah ubijala. Nada nije bila odmah ubijena, već je bila prebačena u samicu, gde je nakon dva dana, 23. marta 1942. godine, preminula.

Za narodnog heroja je proglašena 7. jula 1951. godine.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Vikipedija)