JEZIVA ISPOVEST SNEŽANE KOJA JE PREŽIVELA KORONU: Krv mi je lila niz grlo, nisam smela da umrem ZBOG DECE

Punih pet dana virus je vršljao u mom telu, igrao je užičko kolo u mojim plućima, pleo moravac po mojim sinusima, šetao u mojim očima, nosu, grlu, grudima, stomaku, mišićima, nervima, pre nego što sam legla na odeljenje bolnice u Zemunu. To je 300 sati izgubljenog vremena, 300 sati prednosti za vanzemaljca koronu.

Znala sam da je u meni čim sam prvi put, sa temperaturom 40, otvorila ampulu "novalgetola". Popila sam je, a gorčinu nisam osetila. Ništa! Kad je sanitet iz Paraćina sa mnom na nosilima stigao u zemunsku bolnicu, prilaze doktori, sestre, svi pod maskama, vizirima, obučeni u skafandere. Čujem glas žene srednjih godina: "Dobro došla, mila". Emocije gruvaju u srce, i pored borbe za svaki udah. Ovako isceđena, nemoćna, slomljena, ipak sam dobrodošla!

Dok oživljava trenutke borbe za smrtonosnim virusom, Snežana Tomić, medicinska sestra na Odeljenju ortopedije Opšte bolnice u Paraćinu, u ispovesti, kaže da je dvadeset dana lečenja u KBC "Zemun" prošlo kao dva dana.

Preživela je golgotu i, ipak, uspela u onom za šta se sve vreme molila - da preživi i ponovo zagrli svoju decu. Ima ih četvoro. Osim najmlađeg deteta, sina, ostali su već odrasli ljudi. Ćerka je pred porođajem, nosi blizance. Uspela je. Dočekaće da postane srećna baka.

- U bolnici, sve vreme sam mislila na najmlađe dete. Nikola ima samo šest godina, obećala sam mu da neću da umrem. Bože, molim te, ne dozvoli mi da slažem dete! Sve vreme sam to imala u glavi dok sam preko maske udisala kiseonik. Svi su se u bolnici maksimalno trudili da me ne stave na respirator. Trudila sam se i ja, boreći se za vazduh. Posle tri dana pojavio mi se dekubit na desnom boku, a saturacija (količina kiseonika u plućima) mi je varirala iz minuta u minut. Malo mi je pomoglo moje zdravstveno iskustvo, ali me je još više plašilo. Nedelju dana kasnije, taman sam pomislila da je prošlo najgore, prokrvarila sam iz sinusa. Razorio ih virus, sestre kažu da toliko obimno krvarenje nisu videle u životu. Liptala mi je krv iz nosa, lila je niz grlo, ja gutam, ne mogu tako brzo da progutam koliko ona lije...

U bolničkom krevetu je, kaže, izgubila osećaj za protok vremena. Kao da je sve stalo.

- I pobedih, zahvaljujući mom bratu i divnom osoblju KBC "Zemun", divnoj doktorki plemenitog srca Veroslavi Stanković. Ta divna žena nije me napuštala 24 sata. Bila je tu sve vreme za mene i mog brata koji je neprekidno zvao telefonom, bila je moje svetlo na kraju tunela. Na svaku moju sumnju, nedoumicu, tugu i strah, na svako pitanje, dala mi je odgovor. Medicinski tehničari, sestre, sve su to mladi ljudi. Bilo ih je svega šestoro na više od sto pacijenata, a noge im zemlju ne dodiruju, taj rad je natčovečanski - naglašava ova žena borac.

Kad je posle 21 dana iz Zemuna došla kući, decu ipak nije smela odmah da zagrli, iako je samo o tome sanjala. Provela je, po protokolu, još 14 dana u izolaciji. Uradila još jedan test na virus korona. Bio je negativan, pa je, od pre nekoliko dana, konačno - zdrava. Još nema dovoljno energije, oseća se slabom i brzo se zamara, ali posle takve pošasti, to je neizbežno.

- Kod mene je ova bolest bila strašna, strahovita borba za svaki udah! Ljudi moraju da znaju koliko je virus opasan i da budu obazrivi, da se previše ne opuste. Kao zdravstveni radnik, uverena sam da je najbitnije reagovati na prve simtome i testirati se na vreme - kaže Snežana.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)