SVI SE PITAJU KAKO ĆE IZGLEDATI ŽIVOT U 24-ČASOVNOM KARANTINU: Postoje 2 modela kako to može biti

Korona virus menja živote ljudi u svim zemljama koje su zahvaćene epidemijom, a najdrastičnija mera koju jedna zemlja može da uvede jeste ograničenje kretanja od 24 sata. U Srbiji je tu meru kao mogućnost najavio srpski predsednik Aleksandar Vučić. Kako živeti sa policijskim časom koji traje neprekidno danima?

Uz dvadesetčetvoročasovno ograničenje kretanja svakodnevni život se menja drastično. Građani zato i putem društvenih mreža s pravom postavljaju mnoga pitanja koja se tiču njihovog svakodnevnog funkcionisanja – od mogućnosti nabavke lekova i osnovnih namirnica, pa do šetnje kućnih ljubimaca do prvog drveta.

Srbija nije prva i jedina zemlja koja se suočava sa mogućnošću ovakve mere. Neke vrste dvadesetčetvoročasovnog ograničenja kretanja već su uvedene u Italiji, Francuskoj i Španiji, a važile su donedavno i u Kini. Poslednjih dana na celodnevni policijski čas odlučila se i vlada Kajmanskih ostrva, kao i vlasti američkog grada Tuskaluze u saveznoj državi Alabami i libijskog grada Misurate.

Ana Bezarević koja živi u italijanskom gradu Livornu koji je u Toskani i Vladimir Srdanović, izveštač iz Pekinga, pričaju kako izgleda dvadesetčetvoročasovni karantin.

Odmah uočavamo razlike između dva modela – labavijeg italijanskog, gde je građanima omogućeno da odlaze u snabdevanje jednom nedeljno u radnju najbližu kući i striktinjeg kineskog, gde je građanima bilo zabranjeno svako kretanje, a snabdevanje je vršeno preko posebnih timova.

Prema Aninim rečima, dvadesetčetvoročasovni karantin koji vlada u Livornu nije lako izdržati, s obzirom da traje već tri nedelje.

Sve je počelo kao u Beogradu, kaže nam ona – uprkos apelima nadležnih, plaže, parkovi i ulice ove najvažnije toskanske luke bili su puni. Nakon što se epidemija rasplamsala, svi sede kod svojih kuća i poštuju pravila.

- Nama je sve zabranjeno. Nema poseta. Već tri nedelje smo totalno izolovani u kući. Imam i sina od četiri godine, živimo u stanu, nemamo ni terasu, ali pravila se poštuju. Što se tiče hrane, ima je svugde, ali u nabavku se uglavnom ide jednom nedeljno i zabranjeno je da u nabavku izlazi više od jednog člana porodice - kaže ona.

Za nabavku su, kaže, potrebne potrebne dozvole. Taj papir morate da uvek imate sa sobom.

Kina je, pak, celu zemlju podelila u četiri zone – crvenu, narandžastu, žutu i belu, priča Vladimir Srdanović. U crvenoj zoni, u kojoj se nalazio i Vuhan kao žarište epidemije, bilo je zabranjeno izlaziti iz kuće. Građani koji su živeli u narandžastoj zoni mogli su da svaki drugi dan idu u nabavku uz velike mere predostrožnosti.

Peking se nalazio u žutoj zoni i u njoj je moglo da se slobodno kreće uz mere predostrožnosti, dok je bela zona označavala područja gde nije bilo inficiranih.

Najstrože mere, kaže Srdanović, uvedene su u provinciji Hubej, gde se nalazi Vuhan, gde, kako rekosmo, izlazak iz kuća nije bio dozvoljen. Policijske patrole bile su zadužene za čuvanje reda, dok su dobrovoljačke patrole kružile Vuhanom i drugim gradovima pokrajine Hubej u kombijima i upozoravale građane da ne izlaze iz kuća i informisali ih o koronavirusu. Ljudi su se za snabdevanje u početku snalazili kako je ko umeo, a ubrzo je snabdevanje bilo organizovano.

- Dostava paketa hrane i svega ostalog što je potrebno jednoj porodici vršena je do kućnog praga i tu ostavljana dezinfikovana. To su radile grupe koje su organizovali krizni štabovi. One su se bavile, ne samo raznošenjem paketa, već i primanjem porudžbina i odlaskom u nabavku - objašnjava Srdanović.

- Biti u stanu 24 časa nije lako, ali nije ni teško ako se čovek pomiri sa tim da napolju nema nikakvih poslova. Lepša strana davadesetčetvoročasovne izolacije je boravak u društvu porodice. Vreme u kome jurimo za novcem i boljom budućnošću promenilo se i sada bi trebalo da se okrenemo onima kojima smo posvećivali najmanje vremena – svojima - zaključuje Srdanović.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Agencija)