KANE KORSO ASJA U INTIMNOJ ISPOVESTI: Luda sam za kajmakom, plašim se balona i PRIZNAJEM DA PONEKAD JURIM I MAČKE!

,,U porodicu Petrović sam došla sasvim slučajno, oni su zapravo želeli mužjaka'', priseća se Asja, kane korso.

,,Pre tri i po godine Dušan i njegov sin su došli u Pazovu i tamo kupili mužjaka. Onda su otišli da vide tatu i mamu i njegov sin se uplašio da to nije za stan. Bio je baš veliki i opasan.

Oni su se sa tim štenetom vraćali. Došli su do Zemuna i odlučili da ga zamene za ženku. I tu na scenu stupam ja, neviđena dobrica. Ne lajem, ne kidam, ne cepam stvari, draga sam, dobra. Tako se priča...

Jedino što ne volim je kupanje. Mislim, koji pas to voli? Ali moram da vam priznam da volim labudove. Tako sam pre neki dan, kad smo bili na 25. maju, prosto morala da uskočim u vodu, mnogo volim da se igram sa njima. Mada, čim sam shvatila da se nalazim u Dunavu, veoma sam brzo isplivala.

Kada je reč o spavanju, imam veliki futirani krevet samo za sebe! Mada, često mi prija i spavanje na tepihu.

Moram da vam priznam nešto. Ja uopšte ne volim da jedem granule. Zato obožavam kuvanu junetinu, eventualno piletinu, ali se trudim da je izbegavam. Ono za čim sam luda je, verovali ili ne, kajmak! Sve sa kajmakom ili pavlakom je moj apsolutni favorit! Takođe imamo kasapnicu ispod zgrade, pa nas kasapin zove čim ima neku poslasticu za mene! Koske ne jedem, iz prostog razloga da se ne bih zadavila.

Umalo da zaboravim! Uopšte se ne trudite da mi dajete hranu iz ruku... Nikakvi keksići i deserti za pse! Ne dolazi u obzir ni da jedem bilo šta po parku. Jedem isključivo iz svoje posude kod kuće!

I ne, niko me nije učio ovakvom ponašanju, jednostavno sam se tako rodila...

Iako sam de facto ljubimac Dušanovog sina, 95% svog vremena provodim sa Dušanom. On je bivši profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu, a sada radi u muzičkoj školi ,,Kosta Manojlović'' u Zemunu. Živimo u Svetogorskoj ulici, ali Dušan i ja veliki deo vremena provodimo u njegovom studiju.

E tamo je već druga priča. Tamo imam svoj krevet. Jako me nervira kad nam dođu neki gosti pa ga zauzmu i za mene nema mesta. Ja tako sednem ispred njih i čekam i čekam da se pomere, ali me oni jednostavno ne registruju.

Volim da šetam sa Dušanom, ali nikako uveče. Malo se plašim mraka. Izbegavam i Knez Mihajlovu, tamo deca buše balone. Jednostavno sam uhvatila strah od pucanja... Ispaljivanje vatrometa u hotelu ,,Metropol'' je dovelo do toga da izbegavam i Taš... Tako da čak i kad izađemo noću, veoma sam obazriva, stalno moram da osluškujem...

Sa drugim životinjama se slažem odlično! Čim čujem da neka životinja cvili, odmah moram da dotrčim da vidim šta se dešava. A kada neki drugi pas napada nekog trećeg psa, ja prosto moram da ih razdvojim.

Mačke... Pa, mačke jurim, priznajem... Ali to je samo zato što ih volim! Ja hoću da se igram sa njima, a one to ne razumeju, misle da planiram da ih napadnem... Evo dokaza: jednom su male neke mace jele tu nešto ispred zgrade, a mene je samo zanimalo šta to tako lepo miriše. Ja lepo prišla, onjušila i to je to.

Znate da još uvek nigde nisam putovala? Pošto sam ja već velika gospođica, nemoguće je transportovati me avionom. A najiskrenije, kad god me ostave kod nekog tokom leta, to je baš velika trauma za mene. Kažu da će ovog leta ostati sa mnom!

To me baš raduje zbog toga što smo Dušan i ja nerazdvojni. Kad vidim da napušta parkić, ja odmah prekidam igru i krećem za njim! Nema šanse da ode kući bez mene. On krene, a ne pozove me, ali meni ništa ne može da promakne. Da pobegnem negde ili odem bez njegovog znanja, jednostavno je nemoguće.''

Ukoliko želite da baš vaš ljubimac postane zvezda naše nove rubrike, pošaljite nam njegovu priču i fotografije na ljubimac@espreso.co.rs

Bonus video:

(Espreso.co.rs)