Ako ste tužni - on je najbolji lek! Ilija je Beograđanima vratio osmeh na lice na jedan zaboravljeni način!

Evo još jedne koja nam je zapala za oko. Na ovim redovima bi mu čak i iskusni pisci pozavideli. Pročitajte i uverićete se i sami. Beograđanka "Napuštena zgrada krije jedan stan, Na vrhu solitera prvo je svitao dan, Jedna dečija soba,u plavo okrečeni zidovi, Jedan stari krevet,u njemu neispunjeni snovi. Dečak je stajao pred ruševinom i plakao, Ispred te zgrade on je sa drugima skakao, Prvi put za ruku držao je jednu Nenu, Mazio je svojom rukom, mrsio kosu njenu. Pogledom je tražio klupicu, nje nije bilo, Nešto malo cigle i šuta od pogleda je krilo, Daleko od uspomena, mnogo bliže zaboravu, Sakrilo je njegovu ljubav, ne dečiju,onu pravu. Nema ni koga da pita,ovde više niko ne stanuje, Zidovi zgrade slušaju pitanja, ali ne odgovaraju, Davno je ovu zgradu ona napustila,to je i on znao, Ostale su u glavi samo slike koje nije zaboravu dao. Još na zidu pored vrata stajali su grafiti, Iz perioda kada je izjave ljubavi iza dva slova morao kriti, Dva slova koje je da tumači samo ona znala, Priznao joj je,na klupici,dok mu je poljupce krala. On je postao pesnik srušenih snova, ona njegova inspiracija, Pisao je skriven od pogleda,zaboravljen od emocija, Sa osmeh koji se godinama na licu nije promenio, Ostao je isti čovek,samo je boju kose malo izmenio. Par sati je tu stajao,više puta teško uzdisao, Osetio je onu staru potrebu,opet bi pisao, Da sačuva zgradu od zaborava, uvede je u uspomene, Ta ruševina je samo ostala od ljubavi prve iskrene". Plan mu je da izda zbirku pesama i na tome ozbiljno radi. Već je počeo sa pripremama, a pomoć će dobiti od opštine Sopot i njenog predsednika. A mi mu držimo fige da uspe i plan sprovede u delo što pre.