STEFAN (3) DANE PROVODI U SVOJA 4 ZIDA! Ima po nekoliko EPILEPTIČNIH NAPADA DNEVNO, i želi samo ŠANSU ZA ŽIVOT

Retka, genetska bolest koju ima zahvata više organa tokom odrastanja: mozak, oči, srce, kožu, pluća i bubrege.

Objavljeno: 02.03.2020. 17:07h

Suzana Trajković

Stefan Majkić, trogodišnji dečak boluje od tuberozne skleroze, još ne hoda, još ne govori.

Jedina šansa za iole normalno detinjstvo mu je operacija u Hjustonu, koja košta oko 250.000 dolara, što je iznos koji mališanovi roditelji nemaju.

Teška dijagnoza ovom dečačiću ustanovljena je kada je bio mala bebica od svega dva i po meseca.

Retka, genetska bolest koju ima zahvata više organa tokom odrastanja: mozak, oči, srce, kožu, pluća i bubrege.

Priča o Stefanu objavljena je i na Fejsbuk stranici "Leuka", koju inače vodi čovek koji je četiri puta preživeo leukemiju. Njegov tekst vam prenosimo u celosti:

Ima 3 godine i 4 meseca. Razvijeniji je od svojih vršnjaka. Kad poraste biće velik. I lep je. Za takvima se devojke okreću. Možda bi bio sportista. Koršarka, odbojka, rukomet....ko zna. Ili bi završio fakultet. Ili ne bi. Bio bi dobar čovek, ili ne. Možda bi se oženio, imao decu, unuke... Možda...... Kako danas stvari stoje neće. Ni jednu od gore navedenih stvari. A ni druge.

Kako danas stvari stoje, šanse su mu jako, jako male. Ima tri godine četiri meseca, i ne hoda. Trebao bi, ali ne hoda. Ima tri godine i četiri meseca, i ne priča. Možda nikad i ne progovori. Možda nikad ne ode u vrtić. Nikad se ne poigra sa drugom decom. Nikad ne uđe u školu, a kamoli da je završi, da maturira.... Možda će matursko veče biti, ne samo nedosanjan san, možda nikad neće ni razumeti, šta je to matura. Devojka.... da li će uopšte shvatati pojam. Fakultet, posao, putovanje, odmor, more, deca........ Da li će on uopšte moći da razume...... Ima tri godine i četiri meseca. I teško, teško je bolestan.

Boluje od tuberozne skleroze. Niste čuli za bolest. Nisam ni ja do pre neki dan. Jako je retka. I jako opasna. Retko ubija, ali zato pravi invalide. Onesposobljava obolele u toj meri da ne mogu čak ni da govore, hodaju. Potpuno su onesposobljeni za samostalan život. Ne mogu ni da komuniciraju. Oni koji mogu da izađu napolje su retki. Provode svoje dane u 4 zida.

Ima tri godine i četiri meseca, i epileptične napade. Stalno, svakog dana. Svakog bogovetnog dana. Izaziva ih bolest. Zato, ali ne samo zato retko izlazi napolje.

Ima tri godine i četiri meseca, a roditelji ne znaju ni koliko je inteligentan, jer ne mogu da komuniciraju sa njim. U njegovom mozgu rastu tumori i sprečavaju mozak da fukcioniše. Ne može se ustanoviti da li je mentalno normalno dete. Možda bi mogao i fakultet da završi, ako bi se tumori uklonili. Možda bi postao normalno, zdravo pravo dete. Možda......

Ne može se znati dok su tumori u mozgu. Retko ga izvode i zbog nas. Običnih, normalnih ljudi. Da, zbog nas. To su ona deca od koje sklanjamo pogled. Koju se pravimo da ne vidimo, komentarišemo kad nas roditelji ne vide, šapućemo i pokazujemo pogledom, vrtimo glavama i gledamo da budu što dalje od nas, nikad se ne zna.... možda je prelazno, pu, pu, pu, sačuvaj bože. Pokušavamo da se sklonimo, da nam se putevi ne ukrste, da ne komuniciramo sa njima. Oni su od vazduha, providni, nevidljivi. Tako da nisu važni.

Nikome. Skoro nikome. Kome je važno što ovo dete, najverovatnije nikad neće otići u kafanu, na utakmicu, na prvomajski uranak, ili se popeti na Himelaje. Zaroniti, skočiti padobranom, znati da pojede sladoled samo. Nikome, osim roditeljima, porodici i ponekom strancu koji je poslao SMS za lečenje. On ima tri godine i četiri meseca, i skoro da nema nikakvu šansu. Njegova šansa zavisi od broja SMS-ova koji su poslati na njegov broj. Samo tako može da ode u Ameriku i da ga operišu. I da možda dobije šansu.

MOŽDA! Vi koji ovo čitate, vi imate šansu. Veću ili manju, ali je imate. Čim možete da pročitate vaše šanse su enormno veće od njegovih. On nikakvu šansu nije dobio rođenjem. Odmah mu je uskraćena, oduzeta, oteta. Prokleto je nikad nije imao. Zato ima SMS-ove. I roditelje koji jure, mole, kume, jer nemaju drugog načina. Pokušavaju da skupe novac. Pokušavaju da mu stvore šansu. Šansu bez koje je rođen.

On ima tri godine i četiri meseca i zove se Stefan Majkić. Za njega se SMS-ovima skupljaju pare da ode na operaciju. Ovo nije pisano da izazove samilost i da pošaljete SMS. Ovo pišem jer verujem i znam da Stefan ima pravo da se leči. I ne, neću staviti broj na koji se šalju SMS-ovi za njegovo lečenje. Možete ga lako naći. Ovo pišem jer hoću da se čuje:

Sva deca imaju pravo na šansu. Sva do jednog. I zato, delite, delite, delite. Zaurlajte zajedno sa mnom. Sva deca imaju pravo na šansu. Sva do jednog.

Tamo u toj dalekoj, tako dalekoj Americi, možda, samo možda postoji šansa za Stefana.

Pomozimo Stefanu!