TRAGAĆU ZA SVOJIM DETETOM DOKLE GOD SAM ŽIVA: Rada Pantelić, majka nestale bebe O SVOM NAJVEĆEM BOLU (VIDEO)

Rada Pantelić, majka koja je svoje dete izgubila davne 1983. godine ne prestaje da traga za istinom. Članica grupe "Udruženje roditelja nestalih beba" sumnja da je njen prvorođeni blizanac ukraden iz porodilišta. Odatle kreću sve njene borbe.

Nije lako otvoriti dušu i pričati o onome što nijedna majka ne bi želela da spozna. U intervju za Espreso, Rada Pantelić je po ko zna koji put skupila snagu i u ime istine progovorila glasom svih majki i njihove dece.

Kada je počela Vaša priča?

- Porodila sam se 08.08.1983. u bolnici u Kosovskoj Mitrovici. Rodila sam blizance. Dva dečaka. Prvi dečak je dobio ocenu 9. Upravo on je i nestao. Pošto su deca prevremeno rođena odmah su prebačeni u "Institut za prevremeno rođenu decu u Beogradu". Moj suprug i ja smo svakodnevno smo zvali Institut kako bismo saznali zdravsteni status naše dece. Petog dana, saopšteno nam je, iz bolnice, da jedno od njih preminulo. Kada smo sutradan pitali šta trebamo da preduzmemo, kada da dođemo, identifikujemo i sahranimo naše dete, rekli su nam je to u nadležnosti bolnice, a ne roditelja. Posle petnaestak dana dobila sam uput iz bolnice u Kosovskoj Mitrovici, kako bih bila svojim drugim blizancem u bolnici Zavodu. Kada sam došla u Zavod, nisu mi dali da ostanem. Glavna sestra je rekla da mi sa Kosova imamo neku zarazu. Nije mi dozvolila ni da se popnem na sprat gde su inače smeštene bebe. Bukvalno je raširala ruke ispred mene kako ne bih mogla da prođem.

Te godine, 27. Septembra, dobila sam poziv da konačno mogu da dođem po drugog blizanca. U međuvremenu se u toj bolnici porodila i moja rođena sestra. Dok čekam da preuzmem svoga sina, razgovaram sa mojom sestrom. Pitala me je zašto nisam bila ovde sa svojim detetom. Tiho sam joj odgovorila, prosto bilo me je sramota da kažem da nas, koji smo sa Kosova nisu pustili, jer imamo neku zarazu.

Ona mi začuđeno kaže: "čemu ti pričas, ovde ima puno žena koje su sa Kosova, evo je jedna i ovde" kaže mi ona. Pogledam, pored sedi žena Romkinja. Pitam je odakle si, ona kaže iz Kosovske Mitrovice. Tada sam stvarno pomislila da sam bolesna i da imam neku zarazu.

- Po povratku u Sremsku Mitrovicu, detaljno sam se pregledala, uradila sam sve moguće analize koje su pokazale da je moje zdravstveno stanje sasvim dobro.

Kada sam se preselila u Beograd, uputila sam prvi zahtev Neonatoligiji i istakla svoju sumnju u smrtni ishod svoga deteta. Od tadašnje direktorke Neonatologije dobijam vrlo utešno pismo da razume moju bol i da je moje dete preminulo. Tada dobijam i potvrdu o smrti. Zaista sam se neko vreme smirila. Mislila sam da umišljam, jer nikada nisam srela nikoga sa takvom pričom.

Međutim, 2002. godine, pročitam u "Novostima" priču Milutina Manojlovića, koja je bila identična mojoj. Složila sam kockice u svojoj glavi i prepoznala da sam i ja deo cele te priče.

Tada sam se povezala sa ostalim roditelja. Počela su masovna okupljena roditelja, i prikupljanje dokumentacije. Punih osamnaest godina vodimo sa protiv vetranjačama. Sa državom koja nikada nije imala volje da ovaj gorući problem društva reši.

Stalno su nam govorili da nemamo svu potrebnu dokumentaciju, a sve i da je tako, jedino i osnovno pitanje na koje država treba da odgovori jeste gde su leševi naše dece. Čak 90 odsto roditelja ima validan dokument iz Pogrebnog preduzeća u kome piše da nijedno dete, nikada nije sahranjeno na nijednom od groblja. To je suština cele priče.

Koja je bila Vaša inicijalna reakcija?

-To je toliko teško da se ne može ni opisati. Punih 36 godina nosim tu bol sa sobom. To osim majki iz udruženja, niko ne može ni da prepozna ni da razume.

Toliko se dobro razumemo da je dovoljno da se pogledamo i da znamo u kakvom je koja stanju. Najviše boli i patnje povezuje roditelje. Zaista smo jedna velika porodica u koju nas je, nažalost, povezala ova strašna tragedija.

Svakog dana dan živite sa istim bolom. Kako uopšte nastaviti sa životom u tako teškoj situaciji?

- Imam još troje dece, Bogu hvala. Nauči čovek da živi sa tim bolom. Nije prošao ni jedan dan, a da nisam pomislila na svoje dete. Nije prošao ni jedan dan, a da se ne zapitam isto što i druge majke nestale dece.

Gde je, kako je, da li je živo?

Legnete sa tim bolom, sa njim se i probudite.

Ali tempo života je takav da morate da obavljate poslove kao majka, supruga, prijateljica,.. To je taj život i vi ga morate živeti.

Šta očekujete da će država uraditi povodom aktuelnog zakona?

- Borimo se za povlačenje zakona koji je trenutno u skupštinskoj proceduri. Takav zakon nas neće odvesti do istine o našoj deci. To su velike anomalije zakona. Nije okarakterisan kao društveni problem. Nije bilo javne rasprave oko tog zakona.

U njegovoj izradi nisu učestvovali roditelji. Baziran je na odšeti. Ne postoji adekvanta istraga. U pogubnom članu 21. stoji da ukoliko ne može da se utvrdi status deteta, sudiji će rešenjem to konstatovati.

Šta znači nama to što će sudija doneti rešenje da ne može da se utvrdi status deteta?

Mi tražimo adekvatnu istragu koja će utvrditi da li je dete mrtvo. Ako jeste gde je njegov grob? Ako je živo, morate ga naći. Mora se formirati tim stručnjaka, pedijatra i psihologa kako bi se tom detetu saopštila istina na najbezbolniji način. Ovim zakonom nisu obuhvaćena ni usvojena deca, kao i deca koja sumnjaju u svoje biološko poreklo. Sve više nam se javljaju deca koja znaju da su usvojena, a ne mogu da dođu do svojih bioloških roditelja i uprkos zakonu koji tvde da mogu, oni nailaze na zatvorena vrata. Želimo da se i ta deca uvrste u zakon.

- Svih pet udruženja je 28.11.2019 iznelo jasan stav da ne žele ovakav zakon. Tada je i predstavnik evropskog suda za ljudska prava izrazio bojaznost u ishod pravde, ali uprkos svemu tome, nije bilo nikakvog pomaka.

Prošle nedelje smo čuli da je ovaj zakon već u skupštini. Odmah smo reagovali konferencijom za medije kako bismo istakli svoju zabrinutost, jer smo shvatili da ćemo kao i 20 i 30 godina biti prevareni. Majke nestalih beba u Srbiji se ne tretiraju kao majke. Ponižene su, povređene i zabrinute. Zabrinute smo i za našu i za za svu buduću decu. Dete je najveća ljubav.

Dete je svetinja.

Dete je zakon.

Sve i da je u pitanja samo jedno nestalo dete, trebalo je i za to jedno dete i za tu jednu majku doneti zakon.

Zakon o nestalim bebama pripremljen je nakon presude iz Strazbura 2013. godine u slučaju Zorice Jovanović, koja je državu tužila jer nikada nije dobila odgovore o sudbini svog deteta za koju joj je rečeno da je ubrzo po rođenju 1983. preminula.

Vlada ovim zakonom roditeljima nestale dece nudi iznos do 10.000 evra umesto istine o tome šta se desilo sa njihovom decom.

Kako komentarišete predlog o nadoknadi od 10.000 evra?

- Na to skoro nemam komentar. Toliko je ponižavajuće. Kako nečije dete može da bude licitirano. Šta znači 10. 000 evra? Ko hoće, neka proda svoje dete za te pare. Naša deca nemaju cenu.

Mi smo pokušali da razgovaramo sa nekim predstavnicima opozicije. Bili smo kod Macure, kod PUPS-a , kod stranke Rasima Ljajića da pokušamo da im objasnimo situaciju

Nikada se nije dešavalo, sem u par izuzetaka, da neko želi sa nama da sedne i da uživo da sasluša naše problem. Oni su bili u čudu pred onim što smo mi kao roditelji uradili u svojoj privatnoj istrazi. Gospodin Bora Kovačević i PUPS-a rekao da smo mi već 60 posto posla uradili, istraga je još nekih 30, 40 posto. Mi smo sakupili mnogo podataka, ali sve to što imamo mora država da dokaže, jer kao što država ne može da dokaže da su nam deca mrtva, ne možemo ni mi dokazati da su živa. Imamo samo osnovane sumnje, a sve ukazuje na to da su živa.

- Ministar Stefanović je prilikom obraćanja javnosti rekao da Ministarstvo, MUP i tužilaštvo imaju dogovor i da će istrage nastaviti jer je delo u trajanju. Meni nije jasno, a nije ni ostalima. Koje će se istrage nastavitI?

Kada su roditelji 2003. godine tražili da se pokrene istraga, rečeno im je da je delo zastarelo.

- Možda je ovo još jedna varka za roditelje u predizboroj kampanji, ne znamo, ali je vrlo čudno da odjednom ima načina i volje da se pomogne roditeljima. Ja stvarno ne verujem u te bajke.

Da li ste spremni na istinu o vašem detetu, kakva god ona bila?

Mi samo tražimo istinu o našoj deci, kakva god ona bila. Možda sam ja lično u zabludi, možda je moje dete stvarno umrlo. Ali tražim da mi to neko i dokaže.

Jedan broj roditelj ima parafinske kalupe svoje preminule dece. Ja sam pokušala da uradim analize parafinskog kalupa i ovde i u inostranstvu. Međutim, u oba slučajeva rečeno je da su uzorci toliko oštećeni da analiza nije moguća.

To znači da je neko namerno oštetio materijal i da je prilikom kaplupljenja u kalup sipao malo više formalina. Kalupi su toliko oštećeni da ne daju nikakve analize.

Kako biste reagovali ukoliko biste pronašli svoje dete? Šta biste mu rekli?

Mnogo razmišljam o tome. Kako bi taj susret izgledao. Ja to ne mogu ni da predvidim. To bi verovatno bio jedan veliki šok za mene. Velika radost, ali i tuga jer shvatite da je vama mnogo šta uskraćeno. Od male bebe do odraslog čoveka. Šta ja da kažem čoveku od 37 godina? Kako si sine? Gde si bio sve ove godine? Jesi li mislio nekada na mene? Ja na tebe jesam, svakodnevno. Prošlost mora da se reši radi budućnosti i da se nikada više ne ponovi da ijedna majka ode u porodilište i vrati se bez deteta.

Šta biste poručili onima koji su procesu borbe za svoje dete i onima koju sumnjaju da im deca nisu umrla, nego su ukradena?

Mnogo roditelja koje dolaze u Udruženje, ali nemaju snage da se upuste u ovakvu borbu. Ja prosto osećam ljudsku potrebu. Potrebu prema sebi i prema svojoj porodici. Potrebu prema tom detetu. Potrebu prema Bogu.

Dokle god sam živa, ja ću uraditi sve što mogu i sve što ne mogu, da tragam za istinom i za svojim detetom.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Bojana Đurović)