ŽENU SU MI ODVELI NA PSIHIJATRIJU JER JE HTELA DA NAM UDAVI ĆERKE U RECI: Onda su Đorđu oduzeli i decu!

Od 17. marta 2015. život mi se okrenuo naopačke. Teško mi je i mučno da se setim - počinje svoju ispovest za "Blic" Kragujevčanin Đorđe Joksimović (48).

Kao građevinski limar 23 godine je zarađivao za hleb u Tehničko-remontnom zavodu u Kragujevcu. Prijatelji su ga 2007. godine upoznali sa Jasminom (36) iz Lazarevca, zavoleli su se i ubrzo započeli zajednički život. Dobili su tri ćerke. Deca su imala sve što treba, živeli su u oskudici, ali bez velikih problema. Sve do tog 17. marta.

- Kad sam se vratio s posla, kod kuće nisam zatekao ni ženu ni decu. Posle dva sata čekanja da se vrate, od komšiluka sam saznao da je došla policija i ljudi iz socijalne službe su mi odveli ženu u psihijatrijsku ustanovu jer je navodno htela da naše ćerke Mariju (9), Laru (8) i Bebu (6) udavi u rečici Ždraljici blizu našeg stana. Odmah sam otišao u Centar za socijalni rad u Kragujevcu koji je već bio zatvoren. Sutra ujutro sam opet otišao tamo i od socijalne radnice Mirjane Hadžić opet sam čuo tu verziju priče: da su mi deca smeštena u hraniteljsku porodicu, a žena je hospitalizovana. U Centru su mi obećali da će za dva, tri dana da mi vrate decu, kad se snađem zbog teške porodične situacije. Ni ženu nisam mogao da vidim, nego sam jedino imao pravo da ostavim potrepštine koje sam joj doneo u bolnicu. Bio sam šokiran, očajan i zabrinut šta treba da prvo preduzmem da što pre vidim ćerke. Zato nisam došao na posao nekoliko dana, a u firmi su mi ubrzo dali otkaz.

Nije htela da udavi decu

Moja bivša žena je zbog psihičkih smetnji smeštena u stacionar za psihijatrijske bolesnike „Male pčelice“ nadomak Kragujevca. Mi smo se u međuvremenu rastali. U braku Jasmina nikad nije pokazala da psihički boluje. Posle mesec dana od kad su mi decu smestili u hraniteljsku porodicu, Jasminu sam video prvi put u bolnici. Tada mi je rekla da ona nije htela da udavi decu nego ih je izvela na igralište. Tamo je srela komšiju koji je pozvao policiju nakon što ju je pitao šta tu radi, a ona mu odgovorila: Šta to tebe briga?! Rekla mi je da kad su s policijom i iz socijalne službe došli po nju i decu, tada je od užasa i očaja doživela nervni slom.

U Centru su tvrdili da su deca bila mokra kad su došli po njih, a svedoci to negiraju i potvrdili su to na sudu. Posle nekoliko dana od kad su mi odveli ćerke bez odgovora kad će mi ih vratiti, ja sam započeo štrajk glađu ispred Centra za socijalni rad u Kragujevcu. Četiri dana sam štrajkovao, a onda me je policija oterala odande. Meni se život pretvorio u lavirint bez izlaza zbog problema s decom. Kako je tih teških dana vreme sporo prolazilo i slušao sam lažna obećanja od socijalne službe da će mi vratiti ćerke, rešio sam da iz protesta krenem peške iz Kragujevca u Beograd već posle nekoliko dana. Četiri puta sam prešao peške taj put i svaki put bdio sam danima ispred zgrade Vlade. Najduže sam pešačio prvi put 16 sati, išao sam autoputem dok me policija nije vratila u Kragujevac pa sam opet krenuo ka Beogradu. Ljudi koji su me usput sreli su mi davali vodu. Prvi put sam u Beogradu protestovao šest dana, drugi put 15 dana, treći put nedelju dana, a četvrti put sam bio najduže 22 dana pred zgradom Vlade. U međuvremenu sam svaki put dobijao obećanja da će rešiti spor oko vraćanja moje dece.

Svaki susret je sters i sreća za sve nas

Osnovni sud u Kragujevcu je 15. jula 2016. presudio da se Jasmina i ja delimično lišimo roditeljskog prava nad ćerkama osim u pogledu ličnog odnosa i da plaćam mesečno na bankovni račun hraniteljske porodice 4.500 dinara za sve tri ćerke, odnosno po 1.500 dinara za svaku.

Tri meseca je prošlo dok opet nisam video ćerke u Topoli, gde živi hraniteljska porodica. Svaki susret je sreća i stres za sve nas! Prvi je bio najbolniji. Ćerke me od prvog susreta grle i ljube, plačemo ponekad svi i ponavljaju mi stalno da ih povedem kući. Obećao sam da ću ih čim budem uspeo vratiti u naš dom. Starije ćerke su u Topoli krenule u školu.

Pet godina živimo rastrzani. Ja sam u međuvremenu opremio svoju perionicu za motorna vozila i imam redovne prihode, pa sam kupio i opremio i svoju kuću u Kragujevcu.

Bivšu ženu viđam kad je iz bolnice dovedu da vidi ćerke jednom nedeljno, petkom, i budemo zajedno sa decom samo sat vremena. Njoj je teško palo svaki put kad pred njom ženu-hraniteljicu moje ćerke zovu „mama“ jer im je tako rečeno da je zovu u Centru, pa je u početku odbijala susrete, ali sada dolazi redovno da ih vidi.

U Centru u Topionici nam petkom nekad dovedu decu, a nekad ne. Smenjen je dosadašnji direktor tog centra i postavljen je novi.

Deca pitaju za naš dom, žele da se vrate meni, znaju gde im je majka smeštena. U Kragujevcu sam upoznao oko 50 porodica sa sličnom sudbinom. Moje ćerke su porasle, pate i teško im je bez mene, znam da će nositi ožiljke na duši zauvek iako su u toj porodici dobro zbrinute.

Navršava se u martu pet godina kako nas je zla kob rastavila. Nisam bio optimista do februara 2020. Ali od tada opet verujem da će se naša tragedija okončati i deca će mi biti vraćena, od kad sam čuo da je promenjen rukovodilac Centra za socijalni rad u Topionici koji je odbijao da potpiše da mi se vrate deca na brigu i staranje.

Meni su pružili podršku sestra i sestrići, roditelji su mi preminuli. I ljudi iz mog okruženja mi daju vetar u leđa, svi znaju kako se borim da mi vrate decu. Ja, kao i prvog dana, imam istu energiju i snagu da vratim moje ćerke u naš dom.

Po Đorđevom životu snimljen je film "Otac"

Po Đorđevoj priči reditelj Srdan Golubović snimio je film "Otac", koji će biti prikazan na Festu.

- Srdana Golubovića sam upoznao u Beogradu kad sam došao da protestujem. Ispričao sam mu celu priču, zabeležio je i kamerom moje pešačenje za Beograd. Zbližili smo se, dobar je čovek, on mi je postao kao brat. Njegova želja, volja i hrabrost su napravili film „Otac“.

Divna Arsić iz Ministarstva za socijalna pitanja je dobila nadležnost da se bavi mojim slučajem, a još nismo makli ni makac. Meni najveću snagu svaki dan daje prijatelj koji ima decu, njihova prijateljska ljubav mi je najveći oslonac i daje mi volju za život da istrajem. Nijedan trenutak nisam odustao od borbe, boriću se jer mi to daje jedini smisao. Moje ćerke su imale sve što im je trebalo dok nisam dobio otkaz. Išli smo u ZOO vrt u Jagodini, šetali se kad sam bio slobodan i bile su srećna deca. Navodno su zaposleni iz Centra za socijalni rad u Kragujevcu dolazili nekoliko puta u kuću gde sam živeo s Jasminom i ćerkama kad bi prijavile komšije da ih je ona ostavila same, a ja sam tada bio radno na terenu. Ali ja u to ne verujem jer bi mi ona to sigurno priznala. Najmlađa ćerka je dobila prezime po majci Jeremić, jer kad se rodila, nisam bio u Kragujevcu da je upišem u matičnu knjigu rođenih, pa su u Centru doneli odluku da nosi majčino prezima i nikad nam posle nisu dozvolili da dobije moje prezime.

San mi je da sam opet sa ćerkama u našoj kući, da ih gledam kako rastu i pružim im ljubav. Žena i ja smo završili našu priču, ali i ona ih voli i treba da imaju kontakt.

Sve ovo mučenje ostaviće zauvek posledice na duše moje dece, bez roditeljske ljubavi se teško odrasta. Uvek im odnesem poklone. Imam osećaj da sam ostario deceniju za ovih pet godina zbog svih muka. Nikad neću odustati od njih! Iako mediji sada prate moj slučaj, i zovu me herojem, ja od toga nemam ništa i nisam to tražio. Tražim ljudsko pravo da živim sa svojom maloletnom decom jer mogu da se odgovorno brinem o njima i pružim im pristojne uslove za život.

Ovo sada niza njih ni za mene nije život! Ovo je noćna mora koja traje svaki predugi dan.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)