PADALE SU BOMBE, ČULI SU SE KRICI, I STAKLA SU PUCALA: Potresna ispovest Mihaila koji je preživeo STRAHOTE RATA!

Ratni veterani i vojni invalidi protestuju u Pionirskom parku ispred Predsedništva već mesecima. Naime, oni su odlučni u jednom, a to je da se ispune njihovi zahtevi kako bi rešili svoj status sa kojim imaju probleme već godinama!

Uprkos hladnoći i lošim vremenskim uslovima čvrsto su rešeni da svoje namere sprovedu u delo. Dakle, uspeli su da razgovaraju sa predsednikom Republike Srbije, Aleksandrom Vučićem gde su izneli glavne probleme, ali je ishod još uvek neizvestan budući da država još uvek ništa nije preduzela povodom realzacije njihovih zahteva.

Više o protestu veterana, čitajte u linkovima ispod:

Ekipa Espresa je posetila veterane u kampu, te su ispričali sa kakvim grozotama su se susretali pojedini od njih u tim ratnim područjima.

Bio sam angažovan kao rezervista 1999. godine na područjima Drenice, Suve reke, Štimlje i Batuša, tada sam imao samo 21 godinu, i nije bilo nimalo lako gledati propast ispred sebe kada se sve ruši u sekundi i nestaje. Radio sam kao izviđač u jedinici Košava, dakle, u pitanju je raketna jedinica gde sam proveo oko tri meseca", ovim rečima počinje priču za Espreso.co.rs, Mihail Kovaljev.

Kako kaže, tokom ratnim operacija obitavao je na Kosovu i Metohiji, a potom je objasnio zbog čega je rat za njega najveće zlo koje ostavlja ogromne posledice.

Najveći deo mog delovanja je bio na Kosovu i Metohiji. Tamo sam se nagledao svega i svačega. Non-stop sam slušao pucnjavu, poklapanja kasetnih bombi, i gledao minobacačke vatre. Inače, sećam se jedne grozote koja mi je posebno ostala u sećanju. Naime, vojna policija koja nas je obezbeđivala je naletela na nagaznu minu i svi su dignuti u vazduh, to je bilo stravično. Da nisu oni naleteli, naleteo bi lanser sa raketama i to bi bila još jedna od katastrofa koja vam se ureže u sećanje i proganja vas u snovima", objašnjava Kovaljev.

Dodaje, da su mu strahote iz rata duboko urezane u sećanju te da bude različite emocije koja lede krv u žilama.

U sećanju mi je ostala ta kasetna bomba koja je bila na nekih 50 metara u štimlju, to je bilo najopasnije, i jezivi su bili jauci vojske koja je ginula, zatim krici ranjenih vojnika, gde se vide leševi, njihova krvava lica, kao i osakaćeni ljudi. Sećam se zvukova avionskih mitraljeza koji su ulivali strah u kosti i to nikada neću zaboraviti. Svaka noć provedena u tim područjima je bila borba za život, i pravdu", priseća se Kovaljev.

Objašnjava kako mu je jedna scena ostala u posebnom sećanju dok je bio u mestu Suvi Do, i da ga uvek podseti na to koliko navika može da bude opasan neprijatelj kada vam postane svejedno, da li ćete preživeti ili ne.

Kada sam bio kod mesta Suvi Do blizu Lipljana ostao mi je u sećanju jedan prizor koji je mogao da bude koban, ali na svu sreću nije. Ćebe je bilo na prozoru, a mi smo igrali karte za stolom. Odjednom se sručilo staklo ispred nas i razbilo u paramparčad. Niko od nas nije reagovao jer je to bilo uobičajeno, nastavili smo da igramo karte. Vlada je tišina, muk... To je prokleta navika. Naviknete se na zvuke bombe, i onda nestaje svaki strah jer je rat bio u jeku borbe. Nemaš gde da se sakriješ, pa ti postaje svejedno da li ćeš preživeti. Padneš. Ustaneš. Ideš dalje. Gadna je ta navika", priča Kovaljev.

Kako kaže, u mestu Suvi Do su im žene pomagale oko hrane, dok su i u jednom albanskom selu često umele da priteknu u pomoć ranjenom ili gladnom vojniku.

U selu Suvi Do su nam pomagale žele oko hrane, takođe sam bio i u albanskom selu Štimlje i tu se sećam jedne neobične scene. Stao sam ispred neke robne kuće gde sam video ženu koja vodi dete, a ja sam imao neki keks i poslužim dete, a ono me bledo gleda i ne sme da uzme. Nisam znao u tim trenucima, da li me se plaši. Zagrizem parče da uvidi da nije otrovno, pa mu dam ono što je ostalo. Uglavnom, u tom Štimlju su bile samo žene i deca jer su muškarci stražarili po šumama, ali opet su bile korektne prema nama jer su bile uplašene što je sasvim prirodno jer je vladalo ratno stanje", zaključuje Kovaljev.

Osim toga, napominje kako se i nakon dvadeset godina seća svakog detalja, jer se takve stvari ne mogu zaboraviti jer bude uspomene na teška vremena.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)