U NOVOM SADU JE 1942. UBIJENO PREKO 2 HILJADE JEVREJA: Ova PORUKA je sećanje na ZLOČIN zbog koje su MNOGI ZAPLAKALI

„Novosadska Racija“ je naziv za pogrom koji su mađarski fašisti Mikloša Hortija izvršili nad Srbima i Jevrejima u Novom Sadu tokom Drugog svetskog rata. Racija je sprovedena u Novom Sadu i okolnim mestima, od 21. do 23. januara 1942. godine. Ova zločinačka akcija je dobro isplanirana danima ranije od najviših vojno-policijskih funcionera tadašnje fašističke Mađarske, a sa čime je bio upoznata i tadašnja Vlada.

Za tri dana racije u Novom Sadu u vodama Dunava je nestalo preko 2.000 Novosađana. Ukupan broj nestalih tokom pogroma je oko 4.500 „nepodobnih“ ljudi. Pored Srba i Jevreja, u raciji je ubijen i jedan broj pripadnika drugih etničkih grupa, najvećim delom Rusa i Roma.

Trideset godina posle ovog zločina na novosadskom Keju je podignut spomenik žrtvama Racije. Spomenik visok 4 metra je izradio Jovan Soldatović a, na njemu je napisano na četiri jezika (srpski, mađarski, slovački i hebrejski) šta se desilo krajem januara 1942. godine u ovom gradu. Skupština grada Novog Sada je ovaj spomenik proglasila spomenikom od izuzetnog značaja.

Racija je počela 21. januara 1942. oko 6 časova ujutro. Po celom gradu izlepljeni su plakati koji su objavljivali početak racije sledećim sadržajem:

– „Pošto se na području Novog Sada kriju razna sumnjiva lica kao i velika količina oružja, to je Ministarstvo vojske naredilo da se održi pretres svih stanova kao i legitimisanje svih lica. Naređuje se građanima koji kod sebe imaju kakvog oružja, da ga odmah predaju najbližoj komandi. Naređuje se da se svako zadržava u stanu gde je prijavljen. Slobodno kretanje dozvoljava se samo državnim činovnicima, fabričkim radnicima kao i svakom građaninu koliko mu je potrebno da nabavi najnužnije životne namirnice za određeni dan. U svakom slučaju svako mora raspolagati sa potrebnom legitimacijom, a kretanje je dozvoljeno samo sredinom ulice. Žaluzije na prozorima moraju biti spuštene i ne sme se gledati na ulicu. Kod koga se bude našlo sakriveno oružje, ili ko bude kod sebe držao sumnjiva lica, taj će biti izveden pred vojni sud.“

Potpisao ga je honvedski komandant Jožef Graši. Po tekstu plakata niko nije mogao ni pomisliti da okupator namerava pod „racijom“ da izvrši masovna zverstva nad Srbima i Jevrejima u cilju njihovog potpunog uništenja. Rano ujutru 21. januara 1942. mađarske honvedske snage blokirale su sve ulice i počele vršiti „pretres“.

Rumenačka ulica

U Rumenačkoj ulici rezultat pretresa stanova i legitimisanja bio je taj da je većina stanovništva kamionima odvedena na „Štrand“. Neke su ubijali već na ulici. Tako su, na primer, žandarmi primorali Savu Felbapova i Stevana Rakića da legnu u sneg sa opruženim rukama, pa su ih iz pušaka ubili.

Porodicu Kolarov zatrli su gotovo potpuno, ubivši 9 članova, ostala je samo mala Aleksandra. Jedan od oficira uzeo je iz nedara jedne žrtve 250.000 dinara. Taj isti oficir prisilio je trinaestogodišnju Aleksandru da vuče leševe svojih ubijenih roditelja na ulicu, kako bi se mogli utovariti na kamione.

Dana 23. januara 1942. upalo je pet žandarma u kuću Jelene Jovandić i zapitalo njene sinove, nedoraslu decu, koje su vere. Kad je jedno dete odgovorilo da su pravoslavne vere, oni su sve petoro dece isterali u dvorište, a majku su zatvorili u kuću i postavili vojnika da je čuva. Ona je čula dečje zapomaganje: „Mama, ne dajte nas!“ Zatim su odjeknuli puščani plotuni, pa je nastupila tišina. Majka je istrčala u dvorište i skamenila se videvši pet leševa svojih sinova. Vojnici su joj tada stavili nož pod grlo i zatražili novac. A kad su dobili sav novac, otišli su dalje.

Miletića ulica

Na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice vršena su masovna ubistva Srba i Jevreja iz Miletićeve i okolnih ulica. Tu su žandarmi i vojnici dovodili grupe ljudi, kojima je naređivano da kleknu u sneg. Posle toga im je pucano u leđa, a žrtve su padale licem u sneg. Novodovedeni su morali da stanu ispred pobijenih žrtava pa su i oni ubijani. Nekima je naređeno da legnu na zemlju, pa su tako ubijani.

Na ovo mesto dovođeni su ne samo odrasli muškarci nego i žene i deca, pa i odojčad u naručju majki. Pre nego što bi se leševi odvukli, vojnici su im skidali bunde, cipele i ostale vredne stvari.

Dunavska obala

Dana 23. januara sprovedena je veća grupa ljudi, žena i dece od sanatorijuma dr Jakovljevića do kraja tramvajske pruge, prema sanatorijumu dr Uzelca, i tu su ubijani pucnjima iz pušaka i mitraljeza. Posle toga vojnici su leševe vukli za noge do same dunavske obale i tu ih bacali pod led. Sve ovo gledali su mornari sa broda Korona koji je plovio između jedne i druge obale. Mornari su pričali da je masa leševa ometala plovidbu.

Jedna velika grupa ljudi dovedena je 23. januara iz okolnih ulica u dvorište kasarne, gde su ih vojnici sve pobili. Dok su leševi ležali na zemlji, jedan od oficira se izdrao vojnicima: „Sklonite ove crkotine da ih ne gledam“. Kad su leševi odneseni, na dvorištu je ostalo mnogo krvi i delova ljudskih tela. Vojnici su se sami hvalili da su leševima sekli prste i skidali prstenje.

Štrand

Veći broj Srba i Jevreja iz svih delova grada dovožen je kamionima ili su pod stražom, peške, sprovedeni do pred sam ulaz u novosadsku plažu Štrand. Tu su bili postrojavani u redove i čekali su da budu uvedeni pojedinačno ili u grupama na plažu, odakle su se neprestano čuli pucnjevi pušaka i zapomaganje žrtava.

Masovna ubistva na samoj obali Dunava, pored Štranda, počela su 22. januara u 4 sata ujutru i trajala su do 4 sata popodne. Žrtve su padale u vodu, a one koje su pale na obalu, vojnici su gurali pod led. Jedan posmatrač sa druge obale ustanovio je da je ubijano 15 osoba na minut. U 4 sata došao je oficir i naredio da se preostali „zarobljenici“ odvedu u Spomen-dom. Na putu do doma streljani su neki starci i iznemogli, prema naređenju koje su oficiri izdali: „ko se usput bude okrenuo ili zastao, biće ubijen“.

Uspensko groblje

Na pravoslavno Uspensko groblje Mađari su dovodili stanovnike okolnih ulica, većinom Jevreje, i ubijali ih ili na ulazu u groblje ili na samom groblju. Posle masovnog streljanja nevinih žrtava, mrtvačnica je bila sva poprskana krvlju, a zidovi izrešetani mecima. Takođe su ubijeni i grobar, njegova žena i dvoje dece, jedno od 9 a drugo od 13 godina.

Igralište NAK-a

Na igralištu NAK-a žrtve su dovođene iz svih delova grada i tu ubijane 22. i 23. januara. U toku ta dva dana ceo prostor bio je blokiran, a iz tog pravca neprestano su se čuli plotuni.

Dana 24. januara 1942. došli su na igralište radnici gradskog poglavarstva da uklone tragove krvavog zločina. Krv je očišćena, mesto dezinfikovano, a leševi su odneseni na Uspensko groblje. Izvršioci pokolja

Kako je dosada utvrđeno, u „raciji“ su učestvovali: vojska i žandarmerija, mađarska državna kraljevska policija u Novom Sadu, kao i Mađari koji su živeli u Novom Sadu.

U izvršenju strahovitog pogroma najviše su se angažovale vojska i žandarmerija, koje su se rasporedile u gradu već u rano jutro 21. januara 1942. Pokoljima su rukovodili štabovi pojedinih skupina, smešteni u pojedinim mađarskim kućama. Sudbina Srba i Jevreja zavisila je tako ne samo od mađarske vojske i žandarmerije, nego i od samih suseda Mađara, kod kojih je bio štab dotične formacije.

Za sprovođenje „racije“ okupator je izabrao najkrvoločnije ljude. Na primer, đak žandarmerijske škole u Seksardu, Kenjereš Janoš je rekao: „Ubio sam 20 ljudi iz Šosbergerove kuće u Miletićevoj ulici. Ubijanje mi je pričinjavalo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamion“. Kad su naočigled majke vojnici ubili njeno petoro muške dece (od 15-28 godina), majka je u strahovitom bolu plakala. Jedan od ubica, gurajući je kundakom, izdrao se na nju: „Ne smeš plakati“. Dana 23. januara 1942. u stan Jovana Tatovića ušli su jedan žandarm, jedan žandarmerijski poručnik i jedan vojnik. Žandarm je uhvatio domaćina, a oficir je prislonio na uho žrtve cev revolvera i opalio. Smrtno pogođen, čovek je pao, a oficir se iskezio i zadovoljno rekao: „Lezi sada, smrdljivi Race“.

Izvršioci zločina su odlikovani „Krstom narodne odbrane“ (Nemzetvedelmi Kerest) i „Spomenicom južnih krajeva“ (Del-videki Emlekerem).

Da se Novosađani i dalje sećaju ovog strašnog događaja i da ne žele da zaborave nevine žrtve, svoje sugrađane, dokazuje i ovaj mali znak pažnje:

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Hronograf)