SVEŠTENIK ZORAN ĐUROVIĆ: Papa treba da dođe u Srbiju, podržavam odluku SPC da dodeli orden Vučiću!

Zoran Đurović srpski teolog, sveštenik i slikar već neko vreme nalazi se u žiži javnosti. Svojim pisanjem i iznošenjem stavova izaziva veliku pažnju kod sveštenika, ali i građanstva.

Jedan od njegovih poslednjih tekstova vezuje se za mišljenje o tome zašto vladika Maksim treba biti uklonjen s ovog mesta, a izazvao je mnogo kontroverze.

Pretpostavlja se kako je tekst inspirisala polemika između dvojice srpskih vladika, episkopa bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, a šta je pravi razlog i odakle je crpeo inspiraciju za ovaj tekst Đurović otkriva za Espreso.co.rs.

S njim smo razgovarali o situaciji u SPC-u, predsedniku Aleksandru Vučiću, patrijarhu Irineju, budućnosti i eventualnom rešenju za Kosovo i mnogim drugim aktuelnim temama.

U žižu javnosti dospeli ste pismom u kojem ste pozvali na uklanjanje vladike Maksima, možete li da nam objasnite prirodu ovog poziva i šta tačno zamerate vašem kolegi?

– Lista bi bila dugačka, ova tema je razrađena u više tekstova koje sam publikovao. Hronološki je bilo na prvom mestu njegovo onemogućavanje mene da dođem na Pravoslavno bogoslovski fakultet, jer sam u to doba bio jedini koji je imao specijalizaciju u patrističkim naukama, a primili su čoveka koji nije imao nijednog dana specijalizacije, nego je tek završio osnovne studije na PBF, a kafkijanski momenat je bio kad su u Referatu napisali da nemaju dokaze da sam završio osnovnu školu. I ovaj sukob on je iskoristio da spinuje kako imam nešto lično protiv njega.

Bio sam do skoro klirik Vaseljenske Patrijaršije, ali je Maksim eksponent njihove politike, zbog koje sam se toplo zahvalio Fanaru i uzeo kanonski otpust iz te Patrijaršije, jer sam javno pisao protiv ideje istočnog papizma, koju ova zastupa, a nama je bilo zabranjeno, pod pretnjom raščinjenja, da i privatno možemo nešto da kažemo protiv takve politike.

Slučaj je eksplodirao kada je Maksim tvrdio da je Sv. Sava na prevaru zadobio autokefaliju SPC. Kako se našao u nevolji, jer ipak je Sabor protiv takvih fanarskih interpretacija naše istorije (oni su u skorašnje vreme u mnogim studijama negirali da je Sava dobio autokefaliju), uzeo je i falsifikovao svoj tekst na njegovom sajtu teologija.net.

Negiranje autokefalija je fanarska linija koja želi da sve one Crkve koje su van granica matičnih država, potčini sebi. Zato Maksim i veli da je Sava dobio nekakvu defektnu autokefaliju (kao ova tkz. Ukrajinska) za srpsku državu, pa bi se podrazumevalo da SPC eparhije u SAD pripadnu Fanaru. U skladu s tom politikom, Maksim i druga dvojica episkopa u SAD su radili na šizmi (raskolu) u SPC i da te eparhije podčine Vaseljenskoj Patrijaršiji.

Takođe, skrećete pažnju da su neki od visokih crkvenih dostojanstvenika potkupljivi, da su se ugojili, da žive u komforu, luksuzu i izobilju te se na taj način sve više udaljavaju od vere, pa i svog poziva. Na šta ste konkretno mislili kad ste to pisali?

– Nisam Savoranola, ali je hrišćanstvo podvig ono što veli Isus: Uska su vrata i tesan put što vode u život i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7, 14). Zbog razneženosti, odnosno težnje komoditetu, napravi se jedan circulus vitiosus, pa onda imamo korupciju, negativnu selekciju i sve ono sa čime se svakodnevno srećemo, a tog imamo jednako i u Crkvi od početka pa do današnjih vremena. To se može korigovati, ali samo u manjoj meri.

Imali ste i zamerke vezane za Teološki fakultet. Kako po ovama treba da izgleda školovanje u ovoj instituciji i koje su najbitnije promene koje treba usvojiti?

– PBF je organski uklopljen u Crkvu i naše društvo i pati od svega od čega pate i drugi subjekti. Ne može se od nikakvih naučnika praviti kvalitetna institucija. Veliki deo nije prošao ozbiljan dril u smislu svetskih standarda. Više od desetak ljudi iz nastavnog osoblja bi se moralo otpustiti. Tamo su se našli na volšeban način. Tako npr. Vladan Perišić predaje patrologiju, a on nema ni osnovne teološke studije, niti pak specijalističke iz ove oblasti. I jasno je da nije držao tu katedru po naučnim kriterijumima, nego po „crkvenim“. Ili npr. Maksim Vasiljević leti iz SAD za Srbiju već godinama i drži predavanja, a uz to je episkop. To u svetu ne postoji. I sad, kad se napokon krenulo u raščišćavanje tih sumanutosti (ne bi valjalo koristiti blaži izraz), Kubat, Perišić, Maksim, Vilotić i ini se bune i to u ime slobode, modernosti i nauke! Ovo je retko drska zamena teza.

Kakav je vaš pogled na veru današnjih ljudi? Da li se u modernom svetu, u kojem je materijalni momenat veoma izražen, čovek udaljava od vere i na koji način se ovo može sprečiti?

– Nema recepta. Mora živo svedočenje vere, jer je hrišćanstvo u globalu preumorno. Ali to ne podrazumeva nekakve pojedinačne ispade, akcije, nego svesno i odgovorno angažovanje na svim nivoima, od najmanjeg do najvišeg čoveka. Nešto slično kao što katolici rade, ali su i tu veliki problemi, pa je KC sad okrenuta više izbeglicama i daleki narodima, sve u nadi da će se preko obraćenja ovih i njihove integracije i sama oporaviti. No, ništa od toga se ne može napraviti samo za stolom. „Proizvodnja“ pameti i kvalitetnog kadra koji će raditi sa narodom je jedini put.

Pominjali ste moderne pristupe crkve, na šta se to konkretno odnosi i na koji način crkva može ići u korak s budućnošću?

– Moderan pristup ne znači tralala... Znači poznavanje svoga nasleđa i kvalitetnu preradu istog, pa i čak stvaranja novog. Pisao sam da je hrišćanstvo nužno „novotarsko“ ili nije hrišćanstvo. Kad Isus kaza da se sipa novo vino u nove mehove, jer ne može stvar da drugačije uspe (Mt 9, 17), to se nije odnosilo samo na njegovo doba, gde bi kao on bio nešto Novo pod suncem, nego je večna poruka. Zašto bi nam Isus slao Utešitelja koji će nas poučavati, ako nas je on sve već tada bio poučio (Jn 14, 26)? No, u tom stihu imamo i da će nas naučiti, ali i podsetiti na ono što je Isus rekao. U skladu s tim bi i Crkva morala hodati s modernim svetom i „razlikovati duhove“, jer ni sve što je staro nije zastarelo, kao ni sve što je moderno nije na korist, a često je i samo drevna glupost, ali na koju se zaboravilo.

Pre nego što ste se potpuno okrenuli veri bavili ste se crtanjem stripova, a kasnije ste nastavili da slikate. Koliko jedan sveštenik ostaje u tokovima popularne kulture i kad odluči da se fokusira na stvari kompleksnije prirode kao što su vera i crkva?

– Kako rekoh pre, nije sve moderno i zaista novo. I danas imam uglavnom pozitivno iskustvo s popularnom kulturom, iako smo povremeno na krv i nož. To se uglavnom ogleda u mom susretu s gej umetnicima ili njihovim klubovima, ali i s nekim „modernima“ koji nemaju smisla za dijalog. Svega sam se nagledao, od papskog akademika, koji je najpre video moje ekspresivne freske, a kad je video slike: „Pa ti si rasni slikar!“, do: „To je previše avangvardno“. Pokojni Milan Tucović je bio veliki poštovaoc mog dela, kao i ja njegovog, mada smo obojica bili „klasičari“, a s druge strane sam doživljavao da čujem: „Kako ti je palo na pamet da to napišeš, previše je skandalozno!“. Tako nešto reče Paja Aksentijević, kad sam napisao da je Rubljov uglavnom slikao barbike...

Moderni strip ili film koji teži samo spoljašnjim efektima ne cenim. To je baš pop-kultura, tj. treš. Previše mi je jeftino. Mada, to cenim kao veliki rad, u svim oblastima te kulture, jer je izraz jednog mentaliteta i neke modernosti. Nisam za elitizam po sebi.

Vaše slike i ikone krase urede nekih od najznačajnjih verskih i svetovnih poglavara, koji od njih su vam ostali u najživljem sećanju i zašto?

– Kardinal Fjorenco Anđelini. On je imao 90 godina kad smo se upoznali, uradio sam više stvari za njega, a hvalio se kako je poslednji (tad) i jedini kardinal koji je bio rođeni Rimljanin. Bio je intimus kontroverznog premijera Đulija Andreotija, odgovoran za zdravstvo u Rimu. Razgovori su bili kratki i zabavni, a pregovori o cenama naručenih slika još zabavniji. On: „Nisi valjda Jeverjin“? – Ja: „Niste valjda Vi Jermenin“?

Moje mecene iz Ekumenskog centra u Lavinju su posvedočili da sam ušao u istoriju slikarstva Lacija, što jeste istina, jer imam dela i po Rimu i po Laciju, ali i diljem sveta. Lepu i intenzivnu saradnju sam imao sa o. Markom Rupnikom, verovatno najvećim živim katoličkim umetnikom u svetu, ali je tu bezbroj anegdota koje bi zahtevale nekoliko intervuja.

U izradi ikona pomaže vam i vaša supruga Suzana. Možete li, a to ljude često jako zanima, da nam opišete ukratko kako funkcioniše brak jednog sveštenog lica i po čemu se on razlikuje od naših brakova, ukoliko i postoje neke razlike?

– Ne znam za druge svešteničke brakove, ali je naš jednostavan, kao i svaki drugi. Ne postoje nikakva očekivanja. Žena me uredno kritikuje, bez ikakvog straha Božijeg :)... Oko svega se u hodu dogovaramo, ona radi i svoje slikarske projekte, ja joj nekad pomažem, ona meni. Kuhinja je bila pala na mene kada je ona studirala na Gregorijani u Rimu i završila Istoriju Crkve i kulturna dobra. Zato se može reći da sam duhovno posrnuli Crnogorac :).

Služite u tzv. dijaspori. Koje su ključne razlike između službovanja u inostranstvu i obavljaju istog posla u matici?

– U matici je sve gotovo, uređeno. Nema o čemu da razmišljate osim o detaljima. U dijaspori je dramatično drugačije, ali i same dijaspore se razlikuju. Nisam u dijaspori gde se ima plata, ali sam i u situaciji gde nemam neku brojnu pastvu, a uz to imam i ubacivanje klipova u točkove od srpskog vladike odgovornog za Italiju. Oko toga sam signalizirao Sinodu, ali ćemo tek videti kako će se stvari odvijati, mada nisam previše optimista.

Jednom rečju, biti u matici je prirodna sredina, u dijaspori je snalaženje. Mada, u većem delu dijaspore stvari su uređene. Veća je gratifikacija biti sveštenik u svojoj zemlji nego vani.

Kako gledate na permanente sukobe u SPC?

– Nisu permanentni, nego ovi aktuelni nam se čine permanentnima. Mi imamo problem razdeljivanja kolača koji bi bio SPC, tako da je u procesu odeljivanje SAD eparhija i ove u CG, dok je makedonska PC davno odeljena i pitanje je njene kanonske regulacije.

Mišljenje je da srpsku crkvu vodi militantno krilo, naspram onog mirnijeg?

– Nažalost, to mišljenje je rezultat dugotrajnog spinovanja. Iza svrgavanja više episkopa u SPC su stajali Amfilohije, Atanasije, Grigorije, Teodosije... Mnogo mekšu poziciju su zauzimali Patrijarh Irinej i Irinej Bulović. Bački je predlagao i rehabilitaciju nekih od svrgnutih (umirovljenih, smenjenih) episkopa, ali za to „mirno“ krilo nije htelo ni da čuje. Istina je da se sada po prvi put desilo da „militantne“ vladike odgovore ovima koji su majstori u spinovanju. I oni su se našli u čudu, jer su mislili da mogu da rade po svom nahođenju i da im niko ništa ne može.

Kakvo je vaše mišljenje o dolasku Pape u Srbiju? Da li do toga treba da dođe i kad?

– Treba da dođe, i to bez uslovljavanja, jer tako bismo pokazali gospodstveni duh. Ovo je jedini Papa koji je pozvao drugu Crkvu (Srpsku), koja nema nikakvog prava da učestvuje u odlučivanju, da dâ svoje mišljenje oko svetosti jednog blaženika, ali ne tek reda radi. Poznato je da ga više poštuju u Srbiji nego u Hrvatskoj. Katolička populacija u Srbiji bi bila presrećna da ih poseti njihov Patrijarh (tj. Papa), zašto bismo im to uskraćivali? Sigurno je da će se u dogledno vreme priznati i ustaški zločini koji su počinjeni u ime Katoličke Crkve, ali koji nisu naređeni od iste. Oni su samo delimično prepoznati, čime mnogi Srbi nisu zadovoljni. Što pre dođe do toga, to bolje.

Pojedine poteze Srpske Crkve oštro na društvenim mrežama kritikuju otac Nenad Ilić, kao i vladika Grigorije u medijima? Kako vi gledate na te kritike?

– Vladika Grigorije je, kako ja vidim, ali i kako ga poznajem, čovek karijerista, što je za aktuelnog papu Franciska smrtni greh. U vreme dok je patrijarh Pavle bio na končini, za njega je lobirao Bogoljub Šijaković, tadašnji ministar vera. Sam Grigorije je napisao pismo u kome se nudi za patrijaršijski tron. Koristio je i argument nemoći Pavlove da vodi sabor, dok smo gledali papu Jovana Pavla II da u agoniji deli blagoslov! KC je ozbiljna Crkva, tako da rasuđivanje nekog „vladičića“ u odnosu na Nju je bespredmetno.

Nenad Ilić je moj prijatelj, ali u ovim stvarima smo na sasvim nepomirljivim pozicijama.

Sveti sinod SPC je nedavno dodelio Vučiću najviši orden, onaj Svetog Save. Imate li stav po tom pitanju?

– Vučić je dobio laskavi orden Aleksandra Nevskog od Putina, što nama, koji smo neupućeni, ipak mora da kaže nešto. Ne razumem kako se „otečestveni“ ne zamisle nad činjenicom zašto ga je Putin odlikovao. Sigurno se nije probudio jednog jutra i setio Vučića! To pitanje bih postavio bukačima iz Dveri. I taj orden mi je u skladu s našom srednjovekovnom praksom. Pozdravljam.

Patrijarh Irinej tvrdi da se Vučić kao lav bori za Kosovo? Da li biste i vi rekli tako nešto?

– Ne bih, jer nemam validne informacije. Mada, kada se razmisli, sve „izdaje“ Vučićeve nikako da se ostvare... Malo je mnogo... Sigurno ispada da AV se bori za KiM. Ubeđen sam da patrijarh zna šta govori.

Kakav stav država Srbija treba da zastupa kad je Kosovo u pitanju?

– Zamrznut konflikt ili proglašenje okupacije, a onda i iscrpljujući pregovori sa Evropom i SAD. Karte na stolu se menjaju svakodnevno. Proglašenje okupacije bi bilo nerealistično, ali zato bismo morali raditi u skladu s tom neizrečenom pretpostavkom.

Sveštenici na Kosovu, u prvom redu vladika Teodosije, kao i iguman Sava, vrlo su kritični prema potezima vlasti. Da li ste nekad bili u prilici da s njima razgovarate na tu temu? Ako niste, a da jeste, šta biste im rekli?

– Malo sam preko o. Save razgovarao o ovim problemima. Delim poziciju Sabora SPC da nema podele KiM ili priznavanja nezavisnosti tzv. države Kosovo. Vučić po svoj prilici gleda da napravi što je moguće bolju poziciju za pregovaranje, jer mi imamo hronično lošu nasleđenu poziciju. Nisam siguran da vladika Teodosije iz straha konačnog gubljenja nekih teritorija na KiM kritikuje Vučićevu politiku razgraničenja (do čega nije došlo, sic!), nego da Teodosije ima neke drugačije ideje integracija, ali i prihvata ideju suživljenja pod šiptarskom okupacijom. Moguće je da iza svega stoji dogovor s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem gde bi se napravile dve crkvene jedinice autonomne u odnosu na SPC, ali u tesnoj vezi jedna sa drugom ili pak da Kosovska PC bude u sastavu Arhiepiskopije crnogorsko-primorske, jer Amfilohije pretenduje da se Metohija potpadne jurizdikcijski Arhiepiskopiji.

Kako gledate na aktuelne sukobe vlasti i SPC u Crnoj Gori?

- Načelno, SPC odbija bez zadrške ovaj necivilizacijski zakon koji bi oteo svetinje u CG. Sad imamo problem što u CG nema direktne imovine koja je uknjižena na SPC. Dakle, SPC samo posredno ima imovinu u CG, a to znači da ako se MCP osamostali, onda ni u ovom minimalnom obliku SPC neće imati ništa u CG. Iznosio sam duže vreme da je priča oko zakona u stvari dogovor Mila Đukanovića i Amfilohija Radovića, a da je zapravo cilj otcepljenje MCP od CG. Milo tako zaokružuje projekat nezavisne CG i njen novi identitet koji se gradi na antisrpstvu.

To je sad jasno i onima koji su sporiji u zaključivanja, jer su iz crkvenih krugova u MPC i državnih u CG pustili spin da su Milo i Vučić u dilu. Kad bi to bilo tako, onda bi ga Milo rado pozvao u CG, ali vidimo da nas on kao tužibaba prijavi NATO, a Hrvati se polomiše da nas optuže za velikosrpsku agresiju. Na toj liniji je i Amfilohijevo sveštenstvo, pa rektor Perović – koji je pozat po svom antisrpstvu i antisvetosavlju – napisa da Vućić ne dolazi u CG. To je potvrdio u zavijenoj formi i Episkopski savet crkava koje su u CG, a koje su potčinjene Amfilohiju.

Srpski narod se tamo bori protiv gubljenja svog nacionalnog identiteta, istorije, ali i budućnosti. Nadajmo se da će se sve završiti prebijanjem onog sveštenika, a zašto je nasilnik dobio samo prekršajnu prijavu.

Bonus video: