NOVOGODIŠNJA PRIČA: NIŠTA BOMBASTIČNO, samo DETE s RAZVEDENIM roditeljima koje MRZI PRAZNIKE

Pre neko veče krenem da izbacim smeće i ispred zgrade sretnem Matiju. Skvrčio se tu na stepenicama kraj ulaza, sav se uvukao u neku tugu, a i hladno je da sedi na betonu.

Obratio sam mu se kao otac dece za koju ne bih voleo da tužna sede na hladnom betonu i saznao njegovu priču.

"Zdravo, komšija, kako je, je l' hladan taj beton?".

Matija ima deset godina i ide u četvrti razred. Naizgled je kao i svi klinci njegovog godišta, malko pogubljen, s glavom u velikoj zimskoj kapi koja je čuva da ne bude stalno u oblacima.

Podigao je pogled ka meni i učtivo kazao: "Dobro veče", pa ga ponovo oborio ka svojim patikama.

"Zašto si tužan? Da te nije ostavila devojka?", upitah ga sa osmehom.

Odmahnuo je glavom i stidljivo kazao: "Nemam devojku".

Nije bio raspoložen za razgovor, ili je barem tako delovao.

"Da nisi negde izgubio sto evra, hoćeš da ih potražimo zajedno?"

E, to je pomoglo. Podigao je pogled. Usne su mu se razvukle u osmeh, naizgled protiv njegove volje, kao da uopšte nije planirao da se nasmeje.

"Odakle meni sto evra?!", kazao je čudeći se mom pitanju.

"Ne znam, ali mi deluješ kao da te muči neki mnogo skup problem".

I tako, mic po mic, saznao sam šta to "skupo" muči Matiju i zašto sedi tužan na betonu ispred ulaza.

Njegovi roditelji, poput sve više modernih bračnih parova, su razvedeni. Rastali su se prošle godine i svako je krenuo svojim putem. Matija je ostao da živi sa majkom, a njegov otac je počeo da živi sa novom ženom, mnogo mlađom od njega, koja je sad u drugom stanju. Matija radne dane provodi sa majkom, koja je pre par meseci pronašla dečka i koji često prenoći kod njih, a vikendima se viđa sa ocem i ponekad trudnom maćehom.

Navikao se, kaže, na tu situaciju, da bude malo s jednim, malo sa drugom roditeljem, a ima dosta dece u njegovoj školi koja žive na sličan način - sa radnonedeljnim majkama i vikend očevima.

Zaista, par puta sam vikendom vodio klince u igraonicu i shvatio da mi je nešto čudan sastav. Gotovo sva deca su bila u pratnji očeva, koji su sedeli u delu za pušače, pili kafu i čitali nešto na svojim mobilnim telefonima ili se s nekim dopisivali. Majke su, verovatno, bile na kafi sa svojim drugaricama ili novim partnerima - deca free situacija za njih. I delovalo je da su svi počeli da ovakvu praksu doživljavaju kao najnormalniju. Čak ni deca nisu bila previše tužna. Navikla su da žive podeljenim životom, trudeći se da izvuku maksimum za sebe iz ove situacije.

I tu, polako, dolazimo do razloga Matijine tuge. Zapravo dileme. Još par dana je ostalo do Nove godine, a na njemu je da se odluči: da li će praznike dočekati sa mamom i njenim novim dečkom ili sa tatom i njegovom novom devojkom. A on ne može da se odluči i to ga čini napetim i neraspoloženim.

"To ti je jednostavno“, kažem mu. „Samo budi tamo gde ti se više sviđa“.

Matija slegne ramenima: „Lepo mi je i kod tate i kod mame. Mislim, tata sad ima veći i lepši stan, imam tamo i svoju sobu. Ali, tatina devojka čeka bebu, stalno leži ispred televizora u dnevnoj sobi pod ćebetom jer su joj hladne noge i tata joj sve donosi; stalno je sa njom kad nije na poslu i grli je i masira joj noge i mislim da ona baš ne voli kada je tata sa mnom, kad izađemo u bioskop ili do igraonice, jer kad se vratimo ona onda neće da priča sa njim i ljuta je, iako kaže da je sve u redu. Onda mi bude žao tate, jer mora još više da joj donosi stvari i da ode da joj kupi kapućino za poneti u onom kafiću koji pravi super kafu i koju ona baš voli, pa se onda poljube i zagrle i ona mu kaže da je divan i da će biti super otac, a on je već otac, moj tata, tako da svi znamo da je dobar, pa je sve to malo bezveze“.

„Ako ti smeta tatina nova devojka, zašto onda ne ostaneš sa mamom, možda ti je tu opuštenije?“

„Jeste, opušteno mi je sa mamom. Samo, znate, njen dečko sve češće dolazi kod nas i oni onda budu u njenoj sobi, a mama mi kaže da mogu slobodno da igram igricu na kompjuteru ili gledam jutjubure jer će ona i Miroslav, tako se on zove mada mi stalno govori da ga zovem Miša iako ga mama zove Miroslave, nešto da razgovaraju i da ih pustim malo da budu sami. Onda gledaju nešto na televiziji i jako je pojačaju i kikoću se, a ja stavim slušalice u uši i isto pojačam ton, dosadno mi je da ih slušam, a i ne interesuje me šta rade.“

„Nije ti lako, Matija. Tebe u stvari brine to što niko od njih ne obraća dovoljno pažnje na tebe?“

„Ma, ne! Meni je super što me puštaju da radim šta hoću“, objasnio mi je dečak. „Kad smo svi živeli zajedno, stalno su me smarali. Uči, što ne učiš, šta imaš za domaći, daj da vidim knjige, šta kaže učiteljica, uzećemo ti mobilni ako ne učiš, vidi kakva ti je soba, pospremi je inače nikad više nećeš videti kompjuter… Sad mi to više ne govore, tako da je odlično, opušteno. Mislim čak da je super što su se razveli. Dok su bili zajedno stalno su se svađali, a kad se nisu svađali, onda su mene smarali kao da sam im ja kriv što se oni svađaju. Imam super roditelje, ali samo kad nisu zajedno, kapirate?“

„Pa, sad baš i ne kapiram. Ti si tužan što ti roditelji nisu zajedno za praznike, a ustvari ti je mnogo bolje što nisu zajedno?“. Pokušavam da sumiram na njegov način i da vidim gde je ustvari problem. „Šta te, onda, zapravo muči?“

„Kako ne razumete? Muče me pokloni!“

„Pokloni?“

„Pa, da! Pokloni od Deda Mraza, mada ja, normalno, znam da Deda Mraz ne postoji jer nisam više bebac. Nego, kao, od Deda Mraza, a ustvari od tate i mame. Tata treba da mi kupi nerf trilodži pušku i dodatne metkove, a mama – lego star vors, onaj najveći paket sa letelicama i svim tim stvarima što ima u filmu. Jedva čekam! Samo, vidite, ako odem kod tate za Novu godinu, dobiću nerf, pa ću morati da čekam do Božića, kada ću biti sa mamom, da bi dobio lego. A ko će toliko da čeka, kad mi obe stvari trebaju odma‘?! I to me izluđuje! Šta bi vi uzeli odma‘ – nerf ili lego?“

Teško pitanje, moj Matija, mnogo teško.

BONUS VIDEO:

Jovan Mrđenović za espreso: SRPSKA NOVA GODINA JE ELEGANTNIJA OD ZVANIČNE: ČIKA JOCA o AUTOŠOVINIZMU, tajnim PROSLAVAMA, KAFANI... (VIDEO)