PEĐA JE 4 PUTA POBEDIO LEUKEMIJU, A TUKLA GA JE JAKO! Boban mu je pomagao, OVO JE PRIČA O VEZI ZA CEO ŽIVOT

Leukemija razara.

Ubija mučnije i od ebole, poput tornada pustoši porodice.

Oni koji uspeju da je prežive, imaju rane celog života. I oni, i njihove porodice. Jedan od onih ljudi koje je leukemija tukla iz najjačih topova je Predrag Slijepčević.

Za sebe kaže da je na sve potpuno otupeo, jer je četiri puta bolovao od nje. Gazila je njega, njegovu porodicu. Probala da ga uzme. Skidali su ga "grobaru sa lopate više puta". I uspeo je. Pobedio ju je. Pobedio je crnu pticu zloslutnicu, slomio joj krila. Dao je krila sreći. Odlučio je da živi život, i da ga voli.

Dao je krila humanosti, jer je dok je bio bolestan, to naučio od jednog čoveka, mnogo mlađeg od sebe. Mladog momka ogromnog srca, jednog Bobana.

Ovo nije priča o bolesti.

Ovo je priča o jednoj velikoj pobedi.

Ovo je priča o nekim novim pobedama koje slede, i priča o najiskrenijem mogućem prijateljstvu.

Moramo najpre početi tamo gde je zapravo, sve i počelo.

Predrag danas ima 55 godina. Leukemiju je prvi put dobio 2008. godine.

Prvi, ne i poslednji.

- Dijagnozu leukemije dobio sam 26. juna 2008. godine. Tada sam se lečio devet meseci, to je bila prva leukemija. Posle toga sam je imao još tri puta. Poslednja leukemija završila se 24. aprila 2012. godine.

- Imao sam je, dakle, četiri puta. Kako kažu lekari, to je zapravo jedna leukemija i njena tri relapsa. Primio sam 14 terapija.

Prve simptome, i to da je Peđa loše, shvatila je njegova supruga. Ona ga je poslala i da izvadi krv, a loš rezultat započeo je novo poglavlje u njihovim životima.

- U Kliničkom sam, pošto su hteli da mi vade krv ponovo, bio danima. Tri dana nisam znao šta mi je. Jedna od doktorki upitala me je u jednom trenutku da li imam brata ili sestru. Kada sam odgovorio potvrdno, rekla je samo "dobro je". Pitao sam zašto je to dobra vest, a ona mi je rekla "zato što će vam biti potrebna transplantacija, imate leukemiju".

Peđa je tada poželeo da bude sam. Shvatio je da je teško bolestan, i želeo je samo jedan kutak za sebe, za svoj bol. Mesto gde može da plače. Ali, suze nisu išle.

Suze nisu stigle, a strah je bio tu.

Sutradan je već stigla i njegova prva terapija.

Terapije koje je dobijao izuzetno su jake. Dobro se seća trenutaka onih neopisivih bolova koje je doživeo, i praga koji je dotakao svaki put kad bi pomislio "izdrži, ne može više da boli". A moglo je. Jer ga je razarala.

Znao je da svakog časa može da umre. Svaki sekund, svaki pokret, sve oko njega bilo je opasnost.

- Moglo je da se desi da se zakašljem, ili udarim malo jače o krevet dok spavam i da umrem od krvarenja. Ono čega sam se najviše bojao jeste apsurdna smrt,od kašlja. Svaki put sam imao upale pluća i napade kašlja, moglo je da se desi da pukne neki kapilar u plućima, da se ona napune krvlju i ja bih umro punih pluća krvlju, udavio bih se u njoj. Dakle, udavio bi se u sopstvenoj krvi, koja je tada bila potpuno beskorisna.

I zaista, njegova krv bila je potpuno neopotrebljiva. Njegovim venama kao da je tekla voda... toliko je krv koju je imao u sebi bila loša.

- Svaki put sam bio u aplaziji kada su mi trombociti bili potrebni. Na mene su terapije dosta dobro delovale. One su uništavale kostnu srž, i trebalo je strahovito mnogo vremena da se ona povrati. Dosta dugo sam bio sa trombocitima koji su bili - jedan. To stanje je apsolutno smrtna opasnost najvećeg stepena, ne postoji veća opasnost.

- Trombociti su mi tada bili jedna iako sam primao i po dve doze dnevnom svakog dana. U toku dana su mi davali dve doze ali zbog besa, temperature, bola, ubijali su mi se trombociti, jer, da se razumemo, oni su živa bića. Oni reaguju na sve i oni mogu da žive sedam dana. Ako pacijentima jake temperature ili je jako besan, onda oni umiru. Ja sam sam sebi ubijao te trombocite, jer sam imao temperature po 39, nekad i 40. To je uništavalo te trobocite.

- Živo se sećam dana kada je jedna mlada doktorka mojoj ženi kao radosnu vest posle 5,6 dana trombocita koji su bili jedan, ona je tada kao ogroman uspeh rekla da imamo ogroman uspeh - trombociti su mi uvećani za 100%. Znači, skočili su na dva.

Kese trombocita, dve dnevno koje je tada primao, za Peđu su bile život koji je dobijao kroz iglu.

- Znao sam šta su trombociti i šta oni znače, pokušavali smo i supruga, i prijatelji, pa i ja iz bolnice da tražimo trombocite. Iako sam ja A krvna grupa i deluje da je za nju najlakše naći donore, ispostavilo se da to ipak nije tako. Krvna grupa A ipak nije tako česta, veliki broj ljudi pije lekove, žene su automatski isključene sa liste donora...

Tada se u njegovom životu pojavio Boban, sjajan mladi momak koji je odlučio da mu nesebično pomaže. Davao mu je život, i upravo tako je i nastalo pravo prijateljstvo, ono koje se ne može rečima opisati. Upravo tako je i nastala ova priča, koja bi možda bila tek neka obična priča o bolesti, a postala je priča o vezi koja će trajati - do kraja života.

- U to vreme je momak koji je bio samo moj poznanik, Slobodan Boban Dragutinović, kada je čuo da sam se razboleo počeo da daje trombocite, a onda on preuzeo brigu traženja donora umesto moje žene. Uradio je za nas kao porodicu neverovatno veliku stvar. Taj stres i ta količina vremena koja je potrebna da se pronađu davaoci, ta količina nerviranja, ljudi koji ne mogu da daju krv, je ogroman. Boban je to preuzeo na sebe i to tako lako radio. Nikad se na njemu nije moglo videti da mu je išta teško. Da se razumemo, nije tako lako dati trombocite. Mora se ići dva puta u Zavod, najpre na testiranje a onda i davanje krvi, gde se sedi na onoj mašini... Davao je Boban za mene krv, čak 14 puta, dao je njegov rođeni brat, a tražio je i donore koji su mi stalno bili potrebni. To su neke stvari koje ostaju duboko urezane u čoveka, i ne postoji ništa što to može promeniti - priča Peđa, i dodaje da je veza koju sada ima sa Bobanom - trajnija od univerzuma.

Predrag je inače osnovao udruženje Leuka, a otkrio nam je i razloge tog poteza. Tiču se samo jednog čoveka.

- Počeo sam da sakupljam trombocite iz dva razloga. Prvo, Boban me je naučio šta je prava humanost. Drugi je taj što jedini način na koji ja njemu mogu da vratim sve što je uradio za mene je ovaj - da za druge ljude nalazim trombocite.

Za davaoce krvi inače se kaže da su humani ljudi, a za one koji daju trombocite - najhumaniji. Seća se Peđa još ljudi, osim Bobana, koji su mu pomagali.

- Jedan čovek, iz Šapca je one 2012. godine, kada su bile najstrašnije mećave, krenuo iz svog grada za Beograd da mi da trombicite. Seo je u autobus po tom nevremenu, u četiri sata ujutru. Putovao je po mećavi 3,4 sata, došao, probio se nekako do Zavoda, dao trombocite za mene, a onda se ostatak dana vraćao kući. I to samo da bih ja dobio trombocite. I sada jedino pitanje koje ja mogu da postavim jeste - kako se vraća nekome jedna takva usluga? Šta je to što ja mogu da uradim pa da kažem da sam ja tim ljudima vratim taj dug? - pita se Peđa. Zato čovek koji je četiri puta pobedio leukemiju, i svoju lekciju iz humanosti naučio od mnogo mlađeg od sebe danas, svakog dana, ima jednu misiju - da svakom pacijentu nađe donora trombocita.

Peđa zna da je Boban uvek tu, i obrnuto, Boban zna da je Peđa uvek tu za njega.

Boban je inače, kako nam je tokom ovog razgovora rekao, i ranije bio davalac krvi. Davao je krv i kad treba, a i onda kad ne treba, odlazio bi u Zavod dobrovoljno.

- Kad sam čuo da je suprug moje učiteljice nemačkog jezika iz osnovne škole bolestan, uopšte nije bilo pitanje da li ću se uključiti u akciju. Podrazumevalo se, i samo se desilo. U to vreme, kada god sam stupio u kontakt sa nekime, sedeo u kafiću, uvek mi je redosled pitanja bio sledeći "ćao, kako si" pa "koja si krvna grupa". Na Voždovcu su me zvali vampir - uz osmeh se seća Boban, a potom nastavlja priču o svom drugu...

- Nije mi ništa bilo teško, i nije postojala dilema da li ću pomoći. Shvatio sam to kao nešto što mora da se odradi, on ne može jer leži u bolnici, i da neko mora da mu pomogne da bi živeo. I danas je živ, hvala Bogu, i tu je da pomaže ljudima. U toj misiji možemo da nastavimo zajedno - kaže ovaj sjajni momak.

Za sve one koji ne znaju šta je leukemija, i koliko je to opaka i podmukla bolest... Svakih 35 sekundi jedna osoba na svetu sazna da ima neki hematološki malignitet. Jedan od njih je i leukemija - malignitet ćelija krvi i koštane srži. Može da bude akutna i hronična.

U Srbiji, više od 800 osoba svake godine oboli od nekog oblika leukemije, pokazuju podaci Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut.

„Od ovog broja 22 odsto - 183 osobe - činile su akutne leukemije, a 78 odsto - 650 osoba - hronične leukemije", piše BBC na srpskom, a prema informacijama dobijenim od Instituta za javno zdravlje.

Akutna leukemija počinje naglo i brzo se razvija.

Jedna od ključnih tačaka na putu lečenja pacijenata koji su dobili ovu strašnu dijagnozu jeste primanje trombocita.

Ovo je potrebno da znate o davanju trombocita, a znatno se razlikuje od davanja krvi.

Mnogi dobrovoljni davaoci krvi odazivaju se na apele za davanje trombocita osobama obolelim od leukemije, raznih karcinoma i pacijentima kojima se obavljaju transplantacije, ali se iznenade kad ih u Institutu za transfuziju zatekne procedura na koju nisu navikli.

Naime, separatisanje trombocita iz krvi drugačiji je metod od klasičnog davanja krvi.

- Trombociti ili krvne pločice su mali delovi krvnih ćelija koji imaju ulogu u zaustavljanju krvarenja. Metod izdvajanja trombocita iz krvi dobrovoljnih davalaca naziva se trombocitafereza - procedura koja se obavlja pomoću aparata, separatora krvnih ćelija. Postupak traje sat do sat i po, a izgubljeni broj trombocita kod osobe koja daje krv obnovi se za dva do tri dana.

Proces trombocitafereze, kao i davanje krvi, potpuno je bezbolan, a igla se ubada u potkožne vene pregiba lakta, gde je on najmanje bolan. Jedini uslov je da osoba bude potpuno zdrava, kao i da nije konzumirala alkohol i lekove 24 sata pre separacije trombocita. Punoletne osobe do 60 godina starosti i telesne mase preko 60 kilograma mogu davati trombocite jednom u dve nedelje ili 24 puta godišnje.

Takođe, važno je znati da je jedan od najsigurnijih načina da do recidiva leukemije ne dođe transplantacija koštane srži.

Ukoliko oboleli pacijent nema srodnog donora koštane srži, u Registru se traži nesrodni donor.

VIše o ovom postupku pročitajte na linku ispod:

(Espreso.co.rs)