ONE ĆE NOVU GODINU PROVESTI U 4 BOLNIČKA ZIDA SA TEŠKIM DIJAGNOZAMA: Njihove priče bole, a sve imaju ISTU ŽELJU!

Praznici su vreme za porodična okupljanja, topli dom i ljubav. Međutim, ima i onih koji po ko zna koju Novu godinu dočekuju usmljeni u četiri bolnička zida. I tako 12 meseci, 365 dana u godini...

Upravo se tako osećaju i naše sagovornice sa ženskog odeljenja Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti Kovin, koje su već niz godina u ovoj ustanovi i ona im je postala jedini dom.

Njih život nije mazio, a one nisu uspele da se izbore sa svim životnim nedaćama, zbog čega su danas ovde sa teškim psihijatrijskim dijagnozama.

S.B. je jedna od najmlađih pacijentkinja sa ovog odeljenja, ima samo 33 godina. U bolnici je od 2013. godine, sa prekidima.

Od svoje sedamnaeste godine živi sama, u jednoj godini ostala je bez oba roditelja i od tada je prepuštena sama sebi.

- Roditelji su mi umrli 2007. oboje u istoj godini. Rođaci mi šalju po 6.000 mesečno i primam socijalnu pomoć. Imam mlađeg brata, koji takođe teško živi, poslednji put sam ga videla u maju. - počela je razgovor za Espreso.co.rs. jedna od pacijentkinja.

Ona je prvi put dovedena u bolnicu kada je obolela zbog teških životnih uslova i brzo se oporavila, ali nedugo zatim ponovo je prebačena u bolnicu zbog lošeg psihičkog stanja.

- Prvi put sam stigla ovde kad su mi isključili struju i vodu, počela sam da lutam, da se šetam, bila sam prepuštena sama sebi. Drugi put zbog jednog dečka sa kojim sam živela, jer ta veza nije opstala.

Danas je u mnogo boljem stanju, ima želju da nastavi da živi samostalno, da radi i zasnuje porodicu.

- Mnogo mi je teško, dugo vremena sam ovde. Centar za socijalni rad hoće da me smesti u dom, ja nisam za tamo. Želim samostalno da živim, da radim. Teško mi je, usamljena sam, nemam s kim da se družim, imam jednog dečka s kim izlazim ponekad, prošetamo, ali uglavnom sam sama. Planiram da imam decu, porodicu, ali ovde ne bih da nađem nekog. Prvo da se stambeno sredim, pa poslovno, pa tek onda da upoznam nekog i rodim decu, sve po redu - priča ona sa knedlom u grlu.

Centar za Socijalni rad Požarevac je staratelj nad ovom devojkom, a njihova opcija je navodno da je pošalju u dom zatvorenog tipa, što ona nikako ne želi i najviše se plaši da će biti prisiljena da ode.

- Ne znam zašto hoće da me pošalju u dom, i to zatvorenog tipa, gde ne bih mogla nikad da izlazim, ni ništa, kao da više ne postojim. Socijalni rad ne može prisilno da me odvede u dom, jer meni nije poslovna sposobnost u potpunosti oduzeta. Najveća želja mi je da ne odem tamo.

- Socijalni rad je praktično njen staratelj. Šest godina nijednom nisu došli da je vide ili pozovu da vide kako je, a sad hoće da je pošalju u dom. Ona je ceo život bez podrške. Dužni da ispoštuju i njenu volju. Ona odavno nema nijednu medicinsku indikaciju, a sada kad bih je pustila, pustila bih je na ulic - objasnila nam je njena doktora.

Pitali smo je da li se raduje praznicima i koja je njena novogodišnja želja.

- Nažalost, Novu godinu ću dočekati ovde, neću je ni dočekati, nego ću leći da spavam...Želja mi je da izađem odavde sledeće godine - zaključila je.

K.G. (55) je takođe kao mala ostala siroče, ostala joj je samo starija sestra, koja joj je, kako kaže, samo odmagala u životu. Ona boluje od rizualne šizofrenije, ali je već dugo vremena stabilna.

- Sa sedam godina sam izgubila majku, sa 11 oca, ostala sam sa starom bakom i sestrom. Sestra je starija, ona je kasnije preuzela brigu od meni i sav kapital je uzela za sebe, a mene je odbacila jer sam bila mala. Učila sam, išla sam na Pravni fakultelt... Sestra je mislila da smo jedna drugoj konkurencija, onda je počela da me mrzi. Vodila me je na neuropsihijatriju u Novom Sadu, kako bi me se rešila, ali odande su me vratili jer sam bila zdrava. Kada sam imala dvadeset i nešto godina poslala je policiju i medicinsko osoblje da me hapse i vode na psihijatriju. Pre četiri godine sam došla ovde. Od te naše kuće je napravila hotel, molila sam je da mi da jednu garsonjeru, ali otela je sve za sebe. Sad je ostala malo bolje, posećuje me. Skupila sam para da se uradi veštačenje, da utvrde da li sam normalna i zdrava, da samostalno mogu da živim - objašnjava naša sagovornica.

Sreće u ljubavi nije imala, ali nije prestala da veruje u nju. I dan danas pamti jednog mladića iz mladosti koji je ostavio trag u njenom srcu.

- Nikad se nisam udavala, imala sam nekoliko ljubavnih promašaja. Ali u ljubav se nisam razočarala. Jedan mladić mi je pisao iz vojske i odjednom je našao drugu i oženio se, to me je povredilo - rekla je u našem razgovoru sa osmehom na licu.

- Ovde mi je lepo, koliko se može reći da je lepo u jednoj bolnici, imam prijatelje i muške i ženske, družim se, idemo i na kafu i tako mi prolazi vreme, ali bih želela da se vratim svojoj kući što pre.

Pored toga što želi da se vrati u svoj dom, u Novoj godini želi da sve ružno ostavi iza sebe i počne život ispočetka.

- U Novoj godini želim da se moj život usmeri u neki drugi pravac, u neki lepši pravac, da ostavim iz sebe to što je bilo, sve te ružne stvari. Da nastavim dalje.

M.A. (64) vodila je buran život, koji se pretvorio u pakao, a onda je nastupila šizo-afektivna psihoza, a ima je i Hepatitis C.

- Pre bolnice sam živela u Americi, tamo su mi sad i deca, majka i brat, svi moji su tamo. Majka sam dve ćerke i sina, postala sam i prabaka. 2004. godine deportovana sam iz Amerike na deset godina jer sam uhvaćena sa određenom količinom droge, koja je bila za ličnu upotrebu, za to sam dobila četiri godine najgore robije.

Pacijenkinja je pre nekoliko godina koristila narkotike, zbog čega je završila i na odvikavanju od droge.

- Depresija je bila moj najveći problem. Bila sam pod drogom, pod alkoholom, lečila sam se od narkotika pre nekoliko godina. Bilo je užasno, ali sva sreća sam se uspešno izlečila. Puno sam uzimala droge, stalno sam tražila to. Nikada više ne bih probala to. Sad mi je puno bolje. Kad sam došla ovde, mesec i po dana sam bila u kolicima, nisam mogla čak ni da hodam, ali sam pobedila kolica.

Njoj je danas najveća želja da ode u Ameriku, da posle više od petnaest godina vidi svoje najbliže.

- Moja želja je da pre nego što umrem odem u Ameriku. Novogodišnja želja mi je da idem kod dece, da ih vidim sve, da ostanem tamo. Samo bih želela da izađem iz bolnice, toliko sam već tu, počelo je da mi ne prija. Sve je super i hrana i lekovi, ali ne moram više da budem. Ovde je lepo, ali želela bih da idem kući i da odem u Ameriku - završila je ova žena priču u suzama.

- Nijedna od njih nije psihički zdrava, ali uz malu podršku mogle bi da budu dobroi uz manji nadzor da žive normalno - objasnila nam je načelnica ovog odeljenja.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)