ON JE JEDINI TITU SMEO DA KAŽE NE: Misterija njegove smrti nikad nije rešena, nakon što je umro odrubili mu glavu!

Šestog novembra ove godine navršilo se pet i po decenija od kako je u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u selu Šopić kod Lazarevca, poginuo narodni heroj Slobodan Penezić Krcun, tadašnji predsednik Vlade Republike Srbije i visoki partijski funkcioner. Do dana današnjeg ostala je velika misterija oko pogibije kontroverznog političara, po mnogima velikog nacionaliste i navijača Crvene zvezde, čoveka koji je jedino smeo da se suprotstavi Josipu Brozu Titu, ali i velikom patrioti koji je dao veliki doprinos razvoju užičkog kraja.

Prema zvaničnoj istrazi, Krcunova kola su zbog velike kiše proklizala po blatu, usled čega je vozač izgubio kontrolu nad vozilom koje je sletelo sa puta i pri brzini od 130 kilometara na sat udario u drvo.

Po drugoj verziji nesreću je iscenirala UDBA, koja se prvog posleratnog rukovodioca OZNE rešila baš po Titovom naređenju. Otuda valjda i vic u kojem Tito, kad mu je saopšteno da je Krcun poginuo, pogledavši na sat zapitao: "Šta, već je pola dva". Zna se i to da se u užičkom kraju posle Krcunovog stradanja šapatom pevala pesma: "Zlatibore šapni Tari da Krcuna ubi stari".

Prilikom seoskih sedeljki, svinjokolja i pecidbe rakije, naročito zimi – u decembru, kad pada godišnjica Krcunovog stradanja u Roćevićima, povede se priča o ispravnosti dela roćevačkih petooktobarskih vođa. Milenko Veličić iz Pekčanice tvrdi da je Krcun kriv za desetine hiljada Srba prognanih na Goli otok i da mu nikada nije bilo mesta nigde u Srbiji a kamoli u Roćevićima.

Njegov komšija Dragoslav Radovanović misli da spomenike ne treba rušiti bez obzira čiji su jer oni su svedoci jednog vremena, i dobri i loši.

Nova osmogodišnja škola u Roćevićima, selu nadomak Kraljeva, 1970. dobila je Krcunovo ime, a ispred škole urađena su dva postamenta na kojima su postavljene biste Slobodana Penezića i Radoša Rakića, studenta medicine i prvoborca iz susednog sela Pekčanice, koji je kao pripadnik partizanskih jedinica poginuo u Bosni 1943. u svojoj 22 godini. Mnogima je smetalo, naročito velikoj familiji Rakić, što je Radoševa bista bila daleko skromnija i manja nego Krcunova, ali se partijska u to vreme nije poricala.

Petooktobarske promene 2000-te godine bile su kobne i za Titovog saborca. U revolucionarnom zanosu, u noći između 21 i 22. decembra,odmah posle Svetog Nikole, seoski lideri protesta odrubili su glavu sa poprsja i postamenta postavljenog u čast srpkog revolucionara i političara. Sledeće noći odrubljena glava bačena je u seoski potok gde su je vremenom prekrili mulj, šut i drugi otpad. Bistu Radoša Rakića, iako je bio komunista i Titov partizan, niko nije dirao-stoji i danas ispred škole koja od 2000. godine nosi ime pesnika Jovana Dučića. Priča se, da Radoševu bistu niko nije smeo da skrnavi jer su Rakići najveća familija u Pekčanici i okolnim selima te su se egzekutori plašili posledica.

Istina, u razgovorima, čak i kad se potegne čašica više čuvene roćevačke prepečenice, nema više one nekadašnje ostrašćenosti, prepirke i svađa oko uloge Slobadana Penezića Krcuna u srpskoj istoriji. Na njega, bar što se Roćevića tiče, podseća samo postament njegove nekadašnje biste.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Rina)