SVI UBIJENI VLADARI SRBIJE BILI SU PROTIV RUSA, A ZA ZAPAD? Ova tvrdnja je podigla prašinu, a ovo je PRAVA ISTINA!

Veliku pažnju na društvenim mrežama izazvala je tvrdnja da je "svaki srpski knez, kralj ili premijer koji je ubijen, bio protivnik Rusije i pobornik Srbije na Zapadu", i da su "isključivo ti ubijani".

Kako bismo proverili ove navode, pročešljali smo istorijske podatke vezane za ubijene srpske vladare i otkrili kako stvari zaista stoje.

Karađorđe Petrović

Đorđe Petrović, Karađorđe, rodonačelnik dinastije Karađorđevića, bio je vođa Prvog srpskog ustanka. Ubijen je 1817. godine u Radovanjskom lugu, po nalogu Miloša Obrenovića. Glava mu je poslata turskom sultanu.

Odnos Rusa i Karađorđa je veoma zanimljiv, i komplikovan. Naime, Rusija je u vreme sukoba Srba i Turske bila u nezavidnoj poziciji, pošto je bila suočena sa mogućnošću Napoleonove invazije, i svoje interese je stavljala na prvo mesto, a interese Srbije ispod toga.

Rusija je, naime, igrala veoma važnu ulogu u dešavanjima oko Ustanka.

Još krajem 18. veka, i početkom 19, Srbija je otvoreno tražila pomoć od Rusije za ustanak, ali je Moskva, koja ej u to vreme bila u savezu sa sultanom, bila uzdržana.

Tek 1804. pismo koje je Karađorđe poslao po proti Mateji Nenadoviću u Moskvu daje rezultate, i ruski car šalje 5.000 dukata kao pomoć ustanicima.

U Srbiju je avgusta 1807. došao agent ruske vojske Konstantin Rodofinikin. Rodofikin se odmah umešao u radzor između srpskim ustanicima, stajući na stranu Karađorđevih protivnika, koji su želeli da ograniče njegovu vlast. Razoračan što očekivana ruska pomoć nije stigla do tog trenutka, Karađorđe se u pomoć obratio Francuskoj i Austriji, ali bez uspeha. Posle sklapanja Tilzitskog mira, ruski ministar spoljnih poslova Pjotr Rumjancev je sa francuskim poslanikom raspravljao o razlitičim rešenjima za Srbiju, među kojima je bilo obrazovanje autonomne srpske oblasti pod francuskom ili ruskom zaštitom ili na čelu sa nekim austrijskim nadvojvodom. Car Aleksandar I i Napoleon su septembra 1808. u Erfurtu odbacili mogućnost o komadanju Osmanskog carstva. Dogovoreno da Rusija može da okupira samo Vlašku i Moldaviju, ali Srbija bi i dalje bila pod turskim suverenitetom, uz obećanu široku autonomiju.

Do početka rata došlo je 1807, posle zbacivanja kneževa Vlaške i Moldavije koje su bile pod ruskim protektoratom. Srbija je odbila ponudu Turske da pomogne u ratu već svoju sudbinu vezuje za Rusiju. Karađorđe je ustaničku vojsku usmerio ka Vidinu i prodire duboko u tursku teritoriju. Hajduk Veljko osvaja Ključ i Krajinu. Ustanici osvajaju i Kuršumliju i Ponišavlje. Najznačajnije pobede izvojevane su na Štubiku i Malajnici. Napoleonovi ratovi će primorati Ruse da povuku vojsku sa Dunava. Rusko-srpska saradnja će se nastaviti i u kasnijim godinama.

Osmanska vojska je avgusta 1809. marširala na Beograd, što je izazvalo veliki talas izbeglica preko Dunava, među kojima je bio i ruski poslanik Rodofinjikin. Suočen sa katastrofom, Karađorđe se za pomoć obratio Habzburzima i Napoleonu, ali bez uspeha.

Ruska vojska je 1810. stigla po drugi put u Srbiju. Ovaj put je sledila neka vojna saradnja; ustanicima su poslati oružje, municija i medicinski materijal, a maršal Mihail Kutuzov je učestvovao u planiranju zajedničkih akcija. Ruska pomoć je Srbima dala nadu u pobedu.

Suočena sa mogućom francuskom invazijom, cilj Rusije je bio da se potpiše definitivni mirovni sporazum i povuče svoju vojsku u Rusiju, čime je radila protiv interesa srpskih ustanika. Srpski ustanici nisu bili obavešteni o ovim pregovorima, a konačne odredbe su saznali od Turaka. Drugo rusko povlačenje je došlo na vrhuncu Karađorđeve lične moći i rasta srpskih očekivanja. Rusko-turski pregovori doveli su do potpisivanja Bukureškog mira, čija se 8. tačka ticala Srbije. Dogovoreno je da se srpske fortifikacije sruše, osim ako nisu Turcima od koristi i da se u garnizone koji su postojali pre 1804. vrati turska vojska. Zauzvrat je Porta obećala opštu amnestiju i izvesnu samoupravu. Srbi bi kontrolisali upravu u svojim unutrašnjim pitanjima i prikupljanje i predavanje utvrđenog danka. Reakcije u Srbiji su bili žestoke.

Turci su Srbiju napali sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor pokazao je Mladen Milovanović, koji je u to vreme bio u sukobu sa Karađorđem zbog pitanja kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije u Zasavici (Podrinju). Iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen 7. oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804. Prvi srpski ustanak je ugušen, a Karađorđe sa čitavim nizom vođa ustanka beži u Austriju.

U Austriji, Karađorđe je proveo oko godinu dana, a 1814. godine prešao je u Rusiju. U Rusiji, Karađorđe je čekao na prijem kod ruskog cara. Prema nekim svedočenjima, srpski vožd je posle sloma ustanka, usled nervnog sloma i bolesti patio od melanholije (depresije), što se može videti i na portretu koji je naslikan od strane Borikovskog u Rusiji, na kome se u voždovim očima vidi velika tuga zbog tragičnih događaja koji su usledili. Čak je i jedan ruski pesnik zabeležio: "Njegove oči su pune nekakve tuge..."

Kad se 1816. Karađorđe tajno vratio u Srbiju, kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen. Ubistvo Karađorđa i Krnara se desilo u noći između 25. i 26. jula 1817. godine u selu Radovanju, kod Velike Plane. Organizator ubistva je bio Vujica Vulićević, Karađorđev kum, a izvršilac lično Novica Novaković, rodom Kolašinac, doseljenik iz smederevske Jasenice.

Miloš je naredio da se Karađorđeva glava preparira i pošalje sultanu u Istanbul. Kada je Karađorđeva glava dopremljena sultanu, prvobitna namera bila je da se glava istakne na kocu, na kapiju, kako bi svi prolaznici videli trijumf Otomanske carevine nad Balkanskim pobunjenicima, kao i opomena šta će se desiti sa svakim ko digne ruku na carsku vlast. Međutim neko u Porti se setio da je Karađorđe nosio crnu dolamu ruskog pukovnika. Iz tog razloga, Porta je donela zaključak da je bolje da Karađorđevu glavu ne ističu na kapiju kakva je bila namera, kako ne bi naljutili Rusiju.

Mihailo Obrenović

Sin Miloša Obrenovića, Mihailo, bio je knez Srbije u dva navrata, a ubijen je 1868. godine u atentatu na Košutnjaku.

Kao njegov uspeh ostaće zapamćeno uklanjanje osmanlijskih tvrđava, posada i flote iz Srbije. Imao je ideju za stvaranje Balkanskog saveza, ali zbog nepoverenja prema Crnoj Gori i Bugarskoj, do tog saveza nije došlo.

Tokom Mihailove prve vladavine održane su dve skupštine: prva marta 1840. godine, a druga na Svetog Iliju, 2. avgusta 1840. godine. Povod je bio dolazak Portinog emisara Musa-efendije u Srbiju (jul) da raščisti novonastalu složenu situaciju.

Treba naglasiti da su njegovu prvu vladavinu obeležili stranački i dinastički sukobi između pristalica Obrenovića i Karađorđevića. U njihove sukobe umešale su se i strane sile, Rusija koja je podržavala mladog kneza i Porta koja je pružala podršku ustavobraniteljima.

Na Skupštini na Svetog Iliju u Beogradu ponovo je pročitan carski berat, a narodni pokreti su osuđeni. Narodni deputati zahtevali su proterivanje ustavobraniteljskih prvaka. Zbog toga je Musa-efendija poveo Vučića, Petronijevića i Milutina Garašanina u Carigrad, a ostale manje važne prvake u Vidin. Stojan Simić je pobegao u Austriju. Ljubica i Mićić pokušali su da vrate Miloša na vlast, te je avgusta 1840. godine došlo do pobune Petra Ilića Pekete. Pobunjenici su pohvatani i osuđeni. Odlaskom ustavobranitelja iz zemlje završen je prvi period Mihailove vladavine.

Još na proleće 1840. godine knez je sastavio vladu Đorđa Protića (1840—1842), ranije žestokog Miloševog neprijatelja, ali i obrenovićevca. Značajnu ulogu u vladi igrao je Cvetko Rajović, ministar unutrašnjih poslova. Mihailo proteruje ustavobranitelje, ali i Miloševe pristalice. Istovremeno sprovodi mere kojima bi unapredio tada veoma zaostalu zemlju. Ponovo je podigao porez na 6 talira, uveo novčanu kaznu za bespravnu seču državnih šuma, uredba o izdržavanju škola na račun opština i uredba kojom je iznos zajma iz državne kase povećan sa 50 na 300 dukata (onemogućila seljacima da koriste zajmove). Smanjio je vrednost dukata sa 24 na 23 groša i povećao taksu za verske usluge (vernici su morali podići kuću svome parohu i obezbediti mu 8 jutara zemlje). Sve ove odluke uticale su na veliko nezadovoljstvo širokih narodnih masa Mihailovom vladavinom i presudno su uticale na njegov pad. Mere su dobrodošle ustavobraniteljima za napad na režim. Mihailova vlada (za razliku od Miloša koji se suzdržavao prema revolucionarnim pokretima) je period buđenja nacionalne politike. Knez je bio spreman da pomogne pokret protiv Turaka južno od tadašnje Srbije (u istoriografiji poznata kao Niška buna). Zaverenici su prelazili u Srbiju, iz nje nabavljali barut, a posle sloma su mnogi izbegli na prostore Kneževine. Turci su zbog toga još više stali na stranu ustavobranitelja.

Nenaklonjena Mihailovom režimu, Porta je dopustila ustavobranitljskim prvacima da se vrate u Srbiju, na šta su je pritiskale ruska i austrijska vlada. Dopušten je povratak svima sem Perišiću, Stojanu Simiću i Milutinu Garašaninu (knez ih je smatrao najopasnijim protivnicima). Tokom leta se ostatak ustavobranitelja vraća u Srbiju i pritiskaju kneza da vrati i preostalu trojicu, koji u Srbiju dolaze u proleće 1842. godine. Sredinom 1841. godine otkrivena je još jedna zavera (Gaje Vukomanovića, brata Ljubice) da se Miloš vrati na presto. Porta je na leto 1842. godine poslala Šekib-efendiju u Beograd da traži demisiju trojice ministara. Knez je to odbio, a u narodu je istovremeno izbila buna poznata kao „Vučićeva“.

Ustavobranitelji su žalbe protiv kneza i vlade izneli u 8 tačaka. One su, većinom, bile u korist širokih masa, te je pokret imao veliku brojnost. Petronijević i još neki ustavobranitelji sklonili su se kod turskog paše, dok je glavni zadatak imao Vučić; da stigne u Kragujevac pre kneza i prihvati topove i regularnu vojsku koju su predvodili oficiri privrženi ustavobraniteljima. Perišić je avgusta iz Smedereva krenuo ka Kragujevcu. Tamo mu se predala regularna vojska sa topovima. Mihailova regularna vojska sukobila se sa Perišićevom 4. septembra kod Kragujevca. Artiljerijom, Perišićeva vojska prisilila je Mihailovu na povlačenje kod Žabara gde su mu stigla pojačanja. Kada se Perišić pojavio sa svojim pristalicama, komandant Mihailove vojske, Milutin Petrović Era, prešao je na suprotnu stranu. Mihailo je pobegao u Beograd gde je tražio zaštitu od ruskog konzula koji mu je nije mogao dati. Zato je prebegao u Zemun. Perišićeva vojska pobedonosno je stigla u Beograd gde je osnovano „Privremeno pravlenie“ od ustavobraniteljskih prvaka Perišića i Petronijevića. Porta (Šekib-efendija) je prihvatila novu vladu. Perišić je sazvao Skupštinu (sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica) koja je izabrala za novog kneza Aleksandra Karađorđevića. Toma Vučić Perišić bio je na vrhu svoje političke karijere.

Reakcija stranih konzula beogradskom paši isprva je bila negativna, ali su kasnije promenili držanje. Francuska i engleska diplomatija stajala je uz Portu, dok su austrijska i ruska bile promenljive. Najvažniji je bio stav Porte koja je bez rezerve stala uz ustavobranitelje i novembra poslala berat kojim je Aleksandar potvrđen za kneza. Tome se energično usprotivila Rusija. Sam car Nikola uputio je oktobra protestno pismo sultanu kojim je osudio prevrat. Ruska vlada tražila je da se poništi Aleksandrov izbor za kneza i sazove nova skupština. Aleksandar je morao podneti ostavku. Izvršen je nov izbor; Skupština je ponovo odabrala Aleksandra za kneza. Ruska vlada prihvatila je taj čin, ali je vlada primorana da Vučića i Petronijevića progna iz zemlje. Ni posle toga, Rusija nije pokazivala prijateljsko raspoloženje prema novom poretku.

Aleksandar Obrenović

Aleksandar Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.

Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu. 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin.

Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević.

Posle austrofilske politike Milana Karađorđevića, dolazi do novih veza Srbije i Rusije. U leto 1891. godine Aleksandar Obrenović i Nikola Pašić odlaze u Petrograd u posetu ruskom caru Aleksandru Romanovu. Mladi kraljević je srdačno dočekan u Petrogradu. Car Aleksandar mu je tom prilikom rekao da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske i da će tu odluku preneti u Beč. Kraljeviću Aleksandru i Nikoli Pašiću bilo obećano i to da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Makedoniji.

Na predlog mladog Aleksandra, Vlada i namesništvo Srbije su omogućili povratak mitropolita Mihaila u Beograd. Na 500-tu godišnjicu Kosovskog boja, 1889. godine, trinaestogodišnji kralj Aleksandar je u crkvi manastira Žiče miropomazan od strane mitropolita Mihaila, političkog protivnika njegovog oca kralja Milana, u prisustvu kraljevskih namesnika, ministara srpske Vlade i ruskog poslanika Persijanija. Čin miropomazanja bio je izuzetno svečan. Prethodno je mladi kralj prisustvovao bdeniju u Lazarevoj crkvi u Kruševcu, položio temeljac za spomenik Kosovskim junacima i na putu za Žiču svratio u manastir Ljubostinju, gde je priređen naročiti pomen na grobu Carice Milice. Posebnim zakonom je osnovano Društvo za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, koje je dobilo oslobađanje od svih poreskih dažbina (1899).

Posle izbijanja Kritskog ustanka u Grčkoj, dolazi do novih zaoštravanja odnosa Srbije i Bugarske. Kralj Aleksandar je bio kritikovan što nije iskoristio Grčko-turski rat i za kvarenja odnosa sa Rusijom. Kralj Aleksandar odlazi u zvaničnu posetu knezu Ferdinandu Koburškom u Sofiju 19. februara 1897. gde je potpisao srpsko-bugarsku „Ugodbu“. Po tom ugovoru predviđala se načelna saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj.

Inače, svi protivnici ženidbe Aleksandra sa Dragom Mašin su zatvoreni, kasnije, po milosti kralja pušteni, podneli su prvo ostavke, a pokušano je čak da se kod mitropolita Inokentija utiče na to da ne da crkveni blagoslov kralju. Posle objavljene veridbe, usledila je kraljeva ženidba 23. jula 1900. u Sabornoj Crkvi u Beogradu. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar je počeo polako da radi na sređivanju ovih odnosa.

U spoljnoj politici okrenuo se odmah Rusiji, pustivši prethodno radikale iz zatvora optužene za Ivanjdanski atentat. Na ovo je oštro reagovao austrougarski poslanik u Beogradu, grof Goluhovski.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekreta Miloša Petronijevića s obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svojoj prilici, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austrougarskoj. Na to je oštro protestovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, u Nišu kada je krajem 1902. došao u posetu kralju Aleksandru.

Aleksandar Karađorđević

Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Ubijen je 9. oktobra 1934. u Marseljskom atentatu.

Bio je drugi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke (kćerke crnogorskog kralja Nikole Petrovića).

Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle.

Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Nikolaj II Aleksandrovič. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu, po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.

Aleksandru, koji je dobar deo dečaštva proveo na školovanju u Rusiji, javila se ideja da bi izabranicu svog srca mogao da pronađe između četiri ćerke ruskog cara Nikolaja II – Olge, Tatjane, Marije i Anastasije. Tu ideju podgrejavale su i njegove rođene tetke, ćerke kralja Nikole Petrovića, Milica i Anastasija Stana. Milica je bila udata za velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova, a Stana za kneza Georgija Maksimilijanoviča Romanova i imala titulu imperatorskog visočanstva. Obe su bile vrlo bliske sa carskim bračnim parom i vrlo uticajne na dvorske prilike u Petrogradu. Međutim, dva balkanska i početak svetskog rata, potom izbijanje boljševičke revolucije i pogubljenje gotovo cele porodice Romanov, osujetili su ove velike planove budućeg jugoslovenskog kralja.

Aleksandar će biti upamćen po tome da je vodio balansiranu spoljnu politiku, i da mu je na prvom mestu bilo jačanje Jugoslavije, te da nije dozvoljavao mnogo uticaja na svoju politiku, kako sa Zapada tako i sa Istoka.

Slobodan Milošević

Slobodan Milošević (Požarevac, 20. avgust 1941 — Sheveningen, 11. mart 2006) je bio srpski i jugoslovenski političar, pravnik, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije, Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Savez komunista Srbije (1986—1989), Član Predsedništva Centralnog komiteta Savez komunista Jugoslavije (1986—1990), Član Predsedništva SR Srbije (1986—1989), Predsednik Predsedništva SR Srbije (1989 —1990), predsednik Republike Srbije (1989—1997) i Savezne Republike Jugoslavije (1997—2000).

Slobodan Milošević je bio jedan od osnivača i prvi predsednik Socijalističke partije Srbije, od njenog osnivanja 1990. do svoje smrti 2006.

Milošević je bio jedna od ključnih ličnosti tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji u periodu 1991—1995. i tokom rata na Kosovu i Metohiji 1998 — 1999. Usred NATO agresije na SRJ, maja 1999. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju podigao je optužnicu protiv Miloševića za zločine protiv čovečnosti. Optužbe za kršenje običaja rata i Ženevske konvencije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i za genocid u Bosni i Hercegovini dodate su godinu i po dana kasnije.

Nakon velikih demonstracija 5. oktobra 2000. godine zbog spornih predsedničkih izbora 24. septembra iste godine, Milošević je priznao poraz. Dana 1. aprila 2001. godine je uhapšen, a 28. juna, na Vidovdan iste godine, izručen Haškom tribunalu. Preminuo je pre nego što je proces završen, nakon pet godina u zatvoru, počeo je da pati od slabosti srca, visokog krvnog pritiska i dijabetesa nakon što je uhapšen, umro je od srčanog udara.[traži se izvor]. U presudama drugim optuženima pomenuto da postoje dokazi o povezanosti Miloševića sa ratnim zločinima i nasilnim deportacijama ne-srpskog stanovništva tokom ratova u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji.

U medijima se spominjala mogućnost da je Slobodan Milošević ubijen u Hagu, mada je zvanična verzija drugačija. Navodno mu je u zatvoru davan lek protiv lepre (?), koji ne sme da se daje zajedno sa lekovima za pritisak koje je Milošević uredno uzimao. Ovo je u jednoj izjavi potvrdio i lekar haškog tribunala.

Što se tiče odnosa sa Rusima (i Zapadom), i ovde je situacija komplikovana. Milošević, iako je u početku bio u dobrim odnosima sa SAD, dolazi na "crnu listu", kako Amerikanaca tako i EU, posle dešavanja u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, pa prelazi potpuno u "ruski tabor".

Zoran Đinđić

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar, filozof, doktor filozofije, dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i Predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).

Bio je jedan od najistaknutihih promotera ulaska u EU i približavanja Srbije Zapadu.

Đinđić je bio jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke, čiji je predsednik postao 1994. godine. Tokom 1990-ih bio je jedan od lidera opozicije režimu Slobodana Miloševića, a 2001. godine postao je premijer Srbije nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Kao premijer zalagao se za prodemokratske reforme i pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Ubijen je u atentatu od strane Zvezdana Jovanovića, bivšeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije koji je bio povezan sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)