KNEZ MIHAILO OBRENOVIĆ BAŠ NIJE IMAO SREĆE SA ŽENAMA: Ove tri DAME su mu BRUTALNO slomile SRCE

Od tate Miloša Mihailo Obrenović je nasledio ljubav prema ženama. Međutim, dok je Milošev odnos prema ženi bio više u skladu sa narodnom epskom poezijom (ne onaj deo sa vilama), dotle je Mihailo ljubavi proživljavao burno, dugo, i zbog žena ozbiljno patio. Daleko od epike, njegov ljubavni život je pre bio elegija. S obzirom na to da je odrastao u velikim evropskim prestonicama, melanholična crta mogla bi se pripisati i vaspitanju ili trendu sredine veka, ali je naš pesnik-vladar, ili vladar-filozof iz svojih ljubavnih patnji crpeo i inspiraciju, pa su nam u nasleđe ostale ne samo priče, već i pesme. Jedna od najpoznatijih, koju će kasnije komponovati Kornelije Stanković, a horovi širom Evrope rado pevati, jeste "Što se bore misli moje".

Možemo zaista reći da je za kneza važilo ono „sve prave ljubavi su tužne”. A zbog koga se bore kneževe misli?

Marija Berkhauz

Kada je upoznala kneza Mihaila, Marija Berkhauz imala je svega šesnaest godina. Razmišljati o ljubavi i stvarima koje uz to idu, u 19. veku bilo je sasvim legitimno u tim godinama (eto jedne stvari koja se od tada nije promenila). Kao što smo već rekli, knez je bio lep, mlad i u nekoj vrsti plemenitog izgnanstva iz rodne zemlje. Ono mu je donelo ne samo lepe manire i dobro obrazovanje, već i količinu slobodnog vremena potrebnu za razvijanje tajne veze sa svojom sluškinjom. Da, umalo da zaboravimo, Marija je bila kneževa sobarica, ali ne francuska, već iz Rogaške Slatine (što nikako ne zvuči zavodljivo pa ćemo zaobići igru rečima). Iz njihove šetogodisnje veze rodio se sin Viljem, a knez je svoju vanbračnu porodicu snabdeo kućom u Beču i pozamašnom količinom novca. Ipak, vanbračni sin nije mogao da nasledi presto pa je knezu preostalo jedino da Mariju preboli i pronađe sebi ženu dostojnu srpske krune.

Za vanbračnog sina kneza Mihaila možda ste i čuli, ali ne pod imenom Viljem. Nakon što je Marijin muž, izvesni austrijski lekar, prevazišao sve granice iskorišćavanja kneževe kase, Mihailo je doveo Viljema u Srbiju, gde ga je školovao nekoliko godina, a zatim ga na dalje školovanje poslao u Švajcarsku. Godine 1866. svojom voljom Viljem prelazi u pravoslavlje i menja ime u Velimir, a prezime pravi od imena svog pradede, tj. Miloševog oca Teodora. O Velimiru Teodoroviću potrebno je napisati najmanje jedan zaseban članak, ali evo razrešenja za one koji se često voze trolama a nisu znali po kome stanica Velimira Teodorovića nosi ime – bio je to vanbračni sin kneza Mihaila i sluškinje Marije, veliki srpski intelektualac i dobrotvor.

KO JE BIO KNEZ MIHAILO OBRENOVIĆ

Mihailo Obrenović (1823—1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se okončala njegovim zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila njegovim ubistvom u Košutnjaku 1868. godine.

Zalaganjem kneza Mihaila, i tadašnjih velikih sila, Srbija je diplomatskim putem 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i istim sultanovim fermanom izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Politički program kneza Mihaila i njegovog ministra Ilije Garašanina, tvorca Načertanija, bio je razvoj nacionalne svesti i priprema za oslobođenje i ujedinjenje Srba i južnih Slovena, što je trebalo da izvrši Kneževina Srbija, koju je Mihailo označio jugoslovenskim Pijemontom. Srpska obaveštajna služba je organizovala propagandu i paravojne četničke jedinice koje je slala u susedne oblasti.

Knez Mihailo je vladao apsolutistički što mu je stvorilo mnoge neprijatelje i dovelo do organizovanja zavera. Narodna skupština je zakonom svedena na čisto savetodavno telo. Poslanici su mogli da budu kažnjeni za istupanje u skupštini. Pripadnici jedne zavereničke grupe, opredeljeni kao radikali i pristaše Karađorđevića, 1868. godine su ubili kneza Mihaila.

Julija Hunjadi

Najlepši par Evrope – tako su ih zvali. On, visok, crn, naočit, uvek uredno očešljan i obučen. Ona, po rečima tadašnjih očevidaca – srednjeg rasta, neobično bele kože, neuporedive lepote – „one vrste lepote svojstvene rasi kojoj priprada”. Savršen par koji se u javnosti uvek ponašao ljubazno, odmereno, učtivo, po protokolu. Prosvećeni, obrazovani, lepih manira. Mecene kulture, umetnosti i nauke. Diplomate, a ne ratnici. Par bez dece. Par koji ne spava u istoj sobi.

Kada je knez Mihailo saznao da ga Julija vara tri godine je patio i preboljevao ovu činjenicu. Julija je održavala tajnu vezu sa knezom Karlom Arenbergom tokom čitavog braka, ali i posle njega. Pre nego što osudimo kneginju za zločin preljube treba napomenuti da je veza sa Arenbergom postojala i pre pojave kneza Mihaila na njenom ljubavnom nebu. Dakle, brak iz političkih razloga, ali u ovom slučaju ljubav je pobedila. Knez i Julija nikada se nisu zvanično razveli, barem ne u analima srpske crkve, ali su dobili neku vrstu razrešenja, kako se to tada govorilo „od stola i od postelje”. Ipak, proći će punih jedanaest godina nakon kneževe smrti pre nego što se Julija ponovo uda za svoju ljubav iz rane mladosti. Nadživela je Arenberga, i kralja Milana, i kralja Aleksandra, i početak, i kraj Prvog svetskog rata. Umrla je 1919. godine a oni koji su je posećivali tih poslednjih godina života govorili su da je za kneza i Srbiju uvek imala najlepše reči.

Kada je 1862. godine otpočelo bombardovanje Beograda, Mihailo je bio van grada a Julija je odbijala da napusti dvor. Jedva su je naterali da se ukrca na kočije i krene put Topčidera. Julija se sećala da su joj žene na ulicama bacale u kočije bebe i malu decu koja još nisu mogla da hodaju, kako bi ih spasila bombi i haosa koji je zavladao gradom.

Katarina Konstantinović

Ponovo se knez zagledao u šesnaestogodišnju devojčicu, s tom razlikom što je ovog puta on već pregazio četrdesetu. Da stvar bude gora, devojčica je bila njegova rođaka, sestra u trećem kolenu, Katarina Konstantinović. Ni Vlada ni Crkva nisu sa oduševljenjem primile ovu vest, pa je kneževa ljubav ostala polutajna nekoliko godina. Obećao je knez Iliji Garašaninu da se više neće ženiti, mada je potajno tražio dozvolu od sveštenika. Pod budnim okom svoje majke Anke, koja je imala veliku želju da joj ćerka postane knjeginja, Katarina je pravila društvo Mihailu godinama. Razmenili su medaljone sa slikama i ostale, za to doba, uobičajene znake naklonosti. „Njihova stvar” bile su šetnje Topčiderom, pre svega stazama koje nisu bile utabane i poznate mnogima, a jedna takva šetnja završila se kobno. 29. maja 1868. godine. Prilikom šetnje sa Katarinom, knez Mihailo je ubijen. Uz sebe je, u levom džepu kaputa, imao Katarininu sliku, maramicu i notes sa svilenim koricama na kojima mu je izvezla reči vera, ljubav i nada. I da priča bude još malo crnja, tri dana pre ubistva knez je konačno prelomio da posluša srce umesto društva i tradicije i zaprosio je Katarinu.

Kada je, mnogo godina kasnije, Katarinino telo sahranjivano, na mestu gde se nalazila stara Skupština, konji koji su vukli pogrebnu kočiju, stali su i odbili da nastave put. Oni koji se sećaju govorili su da su onog dana, kada je knez pošao u svoju poslednju šetnju Topčiderom, njegovi konji stali na istom tom mestu i da ih je knez dugo umirivao pre nego što su pristali da nastave put.

BONUS VIDEO:

MAJMUNČE I BEBA NAJBOLJI DRUGARI! Životinja ljubi devojčicu, a ona se zacenjuje od smeha! (VIDEO)

(Espreso.co.rs/casopiskus/MoonQueen)