BELI PRELETAČEVIĆ SE EMOTIVNIM PISMOM OPROSTIO OD PREMINULOG OCA: Nešto ovako JAKO nikad niste pročitali

Ljubiša Preletačević, u realnom životu poznatiji kao Luka Maksimović, objavio je na svom Fejsbuk profilu pismo posvećeno pokojnom ocu i raspalako svoje pratioce.

Ovaj emotivni oproštaj od čoveka kojeg je Beli najviše voleo na svetu prenosi vam u celini. Pažnja: zaista je dirljivo.

"OD SINA OCU"

Imao sam veliku sreću u životu da mi otac bude Dule Sidžim. Nikada nismo zajedno putovali, išli na more, rođendane, nismo govorili preterano o životnim stvarima i problemima bili smo više kao ortaci koji se gotive i katkad popičkaju. Kao klinca me je vodao sa sobom po varoši ko mladog majmuna.

Bio sam lepo dete u pičku materinu, a i voleli su me ljudi jer sam bio brz ko struja. Umeo je da me zakači na šipku od tende (2metra) i pusti me da visim na sred kafića, bio sam bukvalno beba od par godina. Zaključao bih se i visio tako ko zna koliko, a i dan danas su svi u fazonu: ‟jebote kad se setim kad te Teča kačio na šipku u bašti kafića, a ti bre mali par godina i visiš, a mi pijani ne verujem šta se događa‟. Takođe jedna od stvari po kojoj me mnogi kao bebu pamte jeste da me je Sidžim bacao u sportskom centru u olimpijski bazen kad sam imao godinu dana, a mog brata sa osam meseci i to su te stvari koje volim što sam dožiiveo svesno ili nesvesto sa svojim ocem. Imao sam matorog koji je prelazio granicu normale svesno jer je poznavao sebe, razbijao je stereotipe još u ono vreme furajući tange na bazenima kada je to bilo nepojmljivo, radio je stvari koje treba da se rade al ih ljudi nisu radili. Neverovatne priče me vezuju za njega. Mnoge stvari koje je činio u mladosti mi nikada nije pričao, a znao sam iz varoških priča da je bio i nestašan, zajeban, ali i veoma korektan lik. Čuvene akcije iz Berlina gde je u ekipi harao gradom sa nekim Ješom i Švabom, a zatim se pojavio u Mladenovcu 1979. sa najnovijim Bemveom 325 i hrpom odela koje je delio kao čika Kure u Ranama. ‟Sećam se kad se Dule prvi put pojavio sa Bemveom, a mi na bazenima na Kor Banji. Ludi Kićin mu uzme ključeve kao da se provoza, a tad bre niko nikad takav auto nije vozio, lik sedne i tera ga u prvoj do grada. Nije znao da promeni brzinu hahahaha‟. Sidžim je lik koji je u Berlinu dobio nadimak Dule Mašinka i kada je skoro naš konobar Mario išao gore da obiđe majku i brata, svratio je do nekih Turaka koji su tu u kraju još od pedesetih. Naravno započevši temu Srbija, Mladenovac, op, op dođoše do toga da se matori Turčin seća čuvenog Duleta Mašinke iz ranijih dana, opisivajući ga kao nimalo naivnog momka koji je umeo da izudara čoveka za sekund, imao je brze ruke i dobar kroše. Sidžim je uspeo da se zaljubi u Bratislavi u moju majku, koja je bila dete uglednog komuniste, čoveka sa dva fakulteta i ozbiljnom pozicijom u vladi i da je pritom odvede u Jugoslaviju. Majka je trudna došla u Jugu, a matorog je odmah INTERPOL uhapsio za neko delo.

Majka došla u tuđu zemlju, ne zna jezik, ne zna nikog, nosi dete čoveka koji je u zatvoru pa vi zamislite koja je to tek glava od čoveka ! Zato ću njoj posvetiti posebnu priču jednog dana jer je ona zapravo bila stub tom čoveku, bila mu je sve na svetu. Bili su najlepši par u varoši, a i šire ! Zahvaljujući obostranoj mudosti, moja majka je zapalila u Centralni zatvor da ubedi upravnika da im dozvoli da se venčaju u zatvoru, ne bi li ona završila papire za boravak i time osigurala sebe u tuđoj zemlji kolko tolko, dok on ne izađe. Venčani su u Cezaru. Sidžim nije bio kriv, krađa tog skupocenog automobila nije bila njegova zajebancija, pa je tako oslobođen nako četiri meseca, a onda mi se brat rodio pa je otac postao drugi čovek. Kaže majka da se od tad smirio, promenio narav i fokusirao na njih. Čovek koji je bio živa harizma, pojava u svakom smislu, mangup evropske klase, inteligentan, zajeban, fin i kulturan čovek od trideset i kusur godina je bio opštepoznat u malom mestu kao što je Mladenovac. Čovek zbog kojeg sam smeo da uđem u bilo koju prodavnicu, pekaru, apoteku i uzmem na obraz nešto ako mi zatreba bez ikakvog problema. Jedan je od prvih kafedžija, čovek koji je prvi espreso doneo u Mladenovac, poznat po dobrom provodu, vrhunskom društvu i tome da su žene ludele za njim.

Bio je uvek stariji od drugih, a ponašao se prema svima jednako. Poštovao je mlađe, učio ih kako treba biti mangup, voleo je žene i umeo je sa njima. Bio je dobar sa svima, a nije bio ljiga. Dod su bile te osamdesete i devedesete, radilo se dobro u kafiću, zarađivale su se ozbiljne pare, ali hvala Bogu Mašinka je bio široke ruke pa su se ti pazari istresani iz džakova trošili na čašćavanje, pozajmljivanje, jednom rečju prevrtanje korita. Kada sam se ja rodio, ceo grad je znao da je Sidžim dobio sina Luku, veselilo se, čašćavalo, pevalo, proslavljalo nekoliko dana. Jednom prilikom je rekao nekoj ekipi: ‟Vučko je dobar, na svoju ruku je, umetnik, blag…Ali ovaj mali ? Ovaj mali će vam jebati kevu svima‟. Osetio me. Ceo život mi govore da ličim na majku, što je i bila istina ali danas mi govore da sam isti on, što i sam vidim. Pokreti, mimika, fore, osmeh ali ne i narav. Zato smo i vodili rat ceo život. On je bio u fazonu: ‟ma lagano, moraš sa ljudima strpljivo‟, a ja pun gas u crveno. Nije mogao da me shvati kako sam toliko živčan, kako mogu da pregorim ko licna za sekund, to mi je zamerao čitavog života. Kao što rekoh nikada nismo imali toliko blizak odnos da se ispovedamo jedan drugome, uvek smo se gledali ko dva ovna ali smo se voleli mnogo, mnogo.

Najjači je iz prostog razloga jer je bio lud kao puška. Kad je omatorio nije sebi priznavao do kraja da je mator, da nije više u stanju da izuje trojicu, skoči sa stene u plićak i postajao je interesantan, a i smešan. Kada bi ga Klempavi pitao koliko je skakao u dalj, on bi mu odgovorio: ‟Ma šta bre, devet metara sam skakao ko iz pičke‟, mrtav ozbiljan. Nama je to bilo presimpatično jer je to Dule jebeni Sidžim, lik koji je toliko idalje samouveren samo zbog toga što je prošao film od života. Pa naravno da lik misli da može da skoči devet metara u dalj iz mesta, alo ! Takođe jedna od luđih priča je ljubav između njega i njegovog deda Race, koji je bio seoski brica, pošten čovek sa zajebanim karakterom. Voleo je Duška najviše od svih unuka jer ga je podsećao na njega. Toliko ga je voleo da bi ga dizao u vis kao bebu da mu ovaj piša u usta. Alo ! Danas se to teško može razumeti, al to je tako nekada bilo. To je išlo toliko daleko da bi ga deda čekao kod bunara kad se ovaj vraća iz škole da mu kaže: ‟skidaj gaće da deda ljubi patku!‟.

Mojim ortacima je bio kao ćale. Svaki dan je bio sa njima u kafiću, pio rakijicu, kaficu, doručkovao. Jedno vreme je Izlazio sa njima u grad, taj period je bio baš baš ko dete. Stigli su ga problemi, nemanje para pa se malo dao alkoholu. Nikada nije dolazio mrtav pijan gajbi, padao na pod, tukao majku ili psovao ali uvek je bio pod gasom. Nisam voleo što pije. To je jedna od stvari koje su mi jako smetale. Video sam da je preterivao, bio bi svaki dan cirke, a čovek nije okusio kap alkohola do svoje tridesete pa je našao da pije u šezdeset. Loša situacija u državi, loše posao ide, krenuo je da se jede iznutra. Počeli su zubi da mu ispadaju, da sedi, da matori. Vrlo naglo. Počeo je da menja narav. Plašio sam se da će izgubiti sebe skroz. Počeo je da gleda svaki dinar, da zapitkuje ukućane za šta će im pare, da trpi svakakve u kafiću jer bi taj gost potrošio dosta para. Jednom rečju, izgubio se. Nije mogao da prati više igru, a na sve to bio je jako tvrdoglav. Ali povrh svega, nisam verovao da njega može neka bolest da ubije, da ga iscrpi i pojede. Proteklih godinu dana ispratio je preko tridesetak svojih vršnjaka. Malo malo pa bi mi rekao: ‟Jebote, juče mi bio na kafi dole i pogleda danas, ode u pičku materinu. Jebem ti život‟. Video sam da je njegova generacija krenula da nestaje, plašio sam se da je i njemu vreme ali sam verovao da je ipak on besmrtni Dule Sidžim koji će umreti kad on bude odlučio, a to je bila devedeseta kad i njegov deda Raca. Voleli su ga mnogi. Mnoge veze su započete u njegovom kafiću, sve ih je ispratio, oženio. Znao je u glavu svakog stanovnika, njegovog dedu, babu, porodicu i poreklo ali bez zezanja.

Čak smo ga nazvali i čika Google jer bi ubadao iz koje kuće je nečija baba i kakve su naravi. Svaki put kada bi mi rekao: ‟loša familija, teraj ih u kurac‟ bi bio u pravu. Za svakog za koga mi je rekao da je dobar ili loš, pogodio je. Nisam znao da shvatim to na pravi način jer sam mislio da izmišlja, bio sam mlad i glup, mislio sam da sve znam, a uvek je na kraju bio u pravu. Dugo mi je trebao da shvatim da je zapravo čovek sa mnogo životnog iskustva i da treba više da ga slušam ali jbg, moja narav i moja mladost. Nisam ga obrukao nikada i to mi je drago. Uvek sam se ponašao onako kako me je indirektno učio. Odrastao sam sa ciganima, bogatašima, uličarima, strancima i uvek bio svoj. Učio sam uličnu školu od rođenja ali onu pravu. Nisu me poroci sjebali, nisam otimao ljudima, pokušavao sam da budem on. Uvek sam bio Sidžimov mali, imao sam pedigre i kad ispadne sranje, i kad je lepo ali nikada nisam koristio to na loš način. Vratio sam se u Mladenovac iz kojeg sam pobegao nakon raspada Samo Jako ekipe, gde sam ispraćen kao neko ko se prodao i ko je zajebo ljude. Nije mi bilo lako. Zamrzeo sam grad koji sam voleo najviše na svetu i koji sam predstavljao u najboljem svetlu. Nisam mogao da dozvolim da kupim rol viršlu u pekari da me gleda prodavačica i misli da sam se prodao. Nisam mogao, pobegao sam za Beograd. Vratio sam se kada se matori razboleo, znao sam da ja nasleđujem kafanu istu onu koja me je oblačila i hranila i da je to moja obaveza do kraja života. Jurio sam svaki dan sa njim kod lekara, nisu mogli dijagnozu dva meseca da mu nađu. Gledao sam kako gubi krv svakog dana. Javljali su se ljudi da se preko veze rešava, ni to nije uspelo. Zgadilo mi je zdravstvo i tek tada sam shvatio koliko je loše biti bolestan u ovakvoj državi i da si u takvoj situaciji sam. Nisam nikada o tome razmišljao dok nisam sam doživeo tako nešto. Borili smo se, on je bio jak kao i uvek.

Nije se predavao, propadao je ali je i dalje bio Sidžim ! Nije mogao da hoda, ležao je mesecima ali je i dalje bio samouvereni lav. Par dana pre smrti u jako lošem stanju sestra ga presvukla i krenula da izlazi iz sobe, on je prati pogledom i kaže mi:‟Ova mala lepa ko lutka, a keva joj bila ružna ko đavo‟, brat i ja upadosmo u opšti smeh jer nas je podsetio u celom tom haosu kakvog kralja od oca imamo. Plašio sam se da neću čuti poslednje reči jer kao što napisah bio je emotivno zatvoren. Kopkalo me je, bilo mi je teško, a videlo se da neće još dugo. Dan pre smrti me je pozvao da priđem i rekao: ‟obožavam te, ti si moja desna ruka‟. Upravo sam se rasplakao kao kiša isto onako kako sam se rasplakao tog dana kada sam došao kući. Laknulo mi je, dobio sam ono što sam očekivao, rekao mi je ono što sam ceo život želeo da čujem od njega, ono za šta sam se borio da budem. Njegova desna ruka ! Grešio sam, nisam bio uvek onakakv kakav je hteo da budem ali znam da je bio ponosan na mene do kraja. Pored cele moje životne neozbiljnosti na kraju sam mu dokazao da sam ipak taj na kog može da se osloni iako je pričao da nije siguran kako će starost da doživi. Došao je i taj dan. Pozvao me je na mobilni i rekao:‟Dođi molim te da mi praviš društvo, poludeću ovde‟. Došao sam, jedan čovek je dan ranije umro u sobi pred njim, a to jutro još jedan. Ispratio je dvojicu iz sobe i nije mu bilo lako. Nije mogao da sakrije više emocije, počeo je da puca. Bio je jak kao konj ali je osetio kraj. Imao je napade panike, da ga nešto steže u grudima. Smirivao sam ga: ‟idemo, udahni…izdahni…‟. Rekao je iznervirano:‟ Došlo je vreme da se jebeno umre‟. Znao sam da je znao. Ostali smo brat i ja sa njim u sobi, mama i Jovana su otišle kući jer im je rekao da odmore pa posle da dođu. Nije hteo da majka gleda kako umire. Hteo je da brat i ja budemo sa njim do kraja. I bili smo. Uveče oko 19h je upao u komu i nakon sat vremena je umro. Držao me je za ruku do kraja. Gledao me je pravo u oči, kao da mu se lice izbistrilo i podmladilo. Na aparatu su se čuli otkucaji koji su bili sve kraći i kraći. Udahnuo je i tek nakom deset sekundi izdahnuo. Nastala je duga tišina…Zatim je iznenada udahnuo još jedno, tu je bio kraj. Borio se kao lav.

Do kraja onako kako se borio i u životu. Hvala ti legendo što si bio deo mog života, što si mi dao ime i što nosim tvoj nadimak. Hvala ti što si me lebom hranio i učio kako da se ponašam. Da poštujem starije i mlađe. Kako da se ophodim prema ženama. Kako da funkcionišem sa ljudima i kako da ih proučavam. Mogu da budem i predsednik Sjedinjenih Država, legenda grada, zemlje ali nikada ono što si ti. Normalno je da sin bude bolji od svog oca ali meni je dovoljno samo to što sam tvoj sin. Hvala ti na bratu i prelepoj ženi koju si prevario i doveo u ovo govno od zemlje. Hvala ti što si ukrstio krv Vasojevića i predaka iz Normadije i što ste stvorili mene. Uvek ali uvek ćeš biti deo mene jer sam tvoja krv i duša. Tečo, neka ti je laka zemlja. Počivaj u miru, nadam se da si šarmirao ekipu odozgore, objasnio Svetom Petru ko mu je pradeda i iz koje je familije i da si našao svoje mesto. Nastaviću gde si ti stao, potrudiću se da učim na tvojim greškama. Čuvaću mamu onako kako si je ti čuvao. Voli te sin Luka.

NE PROPUSTITE

SERGEJ TRIFUNOVIĆ BRUTALNO IZVREĐAO BELOG PRELETAČEVIĆA: Ta pi*kica se prodala!

SERGEJ JE LAŽNI BELI PRELETAČEVIĆ Ljajić odgovorio predsedniku PSG, a onda je Trifunović zašiljio olovku na Tviteru

BONUS VIDEO:

(KURIR TV) ĆAO “BELI - SAMO JAKO”! Zašto je Beli Preletačević izbačen iz sopstvene odborničke grupe u Mladenovcu?!

(Espreso.co.rs)