ZORA I DUŠAN SU SLAVILI ZLATNU SVADBU: Zbog onoga što su uradili sa novcem, Srbija je ostala bez reči

Zora Cvetković i Dušan Cvetković su bračni par iz Leskovca, koji je pre desetak dana obeležio značajan i ponosa vredan jubilej – zlatnu svadbu. U današnje vreme sama činjenica da je neko toliko dugo vremena ostao veran jedan drugome zaslužila je veliko poštovanje, ali ono je u slučaju Zore i Dušana postalo neizmerno.

Osim velike ljubavi, ovaj skromni par pokazao je i veliku humanost – sav novac koji su dobili od gostiju uplatili su Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka -Nurdor, piše Jovana Kešanski za Lola magazin.

Gosti su uz poziv dobili molbu da umesto poklona, pića, cveća i parfema donesu novac koji bi potrošili na to.

Supruga Zora kaže da su odluku da novac daju u humanitarne svrhe znali samo njih dvoje i da su se odlučili da ga poklone za lečenje dece obolele od raka.

Želja im je bila i da podstaknu druge ljude da ih slede.

“Svaku svečanost koju organizujete, svaki poklon koji treba da dobijete ili kupite, pokušajte da svedete na nešto malo para, jer humanije je da novac poklonite onima kojima je potrebniji nego pokloni koje biste dobili”, kažu Cvetkovići koji su se “prepoznali” još pri prvom susretu na radnom mestu u fabrici “Zdravlje” u kojoj je ona bila mlada laborantkinja, a Dušan inžinjer, tek stigao iz vojske.

Godinu dana nakon sudbonosnog susreta počinju zajednički život koji traje već pedeset godina i u kom su dobili decu i troje unučadi.

“Svakome bih savetovao veliku ljubav, da ima veliko razumevanje, ozbiljnu trpeljivost… jer to je jedino što održava dugogodišnji brak”, savetuje Dušan. Ovaj bračni par, kao i Zoran Kocić iz Novog Sada koji je Nurdoru nedavno poklonio svoju vikendicu na Popovici u želji da taj objekat bude oaza mira i oporavka za mališane posle završetka lečenja, su ono neophodno svetlo na kraju dugog mračnog tunela u kom nam se ponekad čini da smo zaglavljeni.

Zamislite koliko bi taj tunel bio kratak, ne može baš da ga nikako nema, kada bi svako od nas na primer: poklonio svoju odeću onome ko je bos i poderan, podelio svoju hranu sa onim ko je gladan, otišao dva puta nedeljno po potrebne namirnice i lekove starici koja živi na spratu iznad, zastao ispred kase sa hrpom garderobe u rukama, vratio džemper ili rolku na ofinger pa taj novac u prvoj pošti ili banci uplatio Nurdoru ili bilo kome za koga zna da mu je potreban, poslao sms ili dva ili tri za pomoć, dao nekome ko ne može sebi da priušti svoj apartman na planini ili moru ili banji na nekoliko dana… Ne mora ni od čega da se skroz odustane, ali sve može da se svede na neku “normalnu” meru.

Koliko smo samo puta u korpu strpali nešto što nam i nije baš neophodno, nešto što je na akciji?

Koliko puta smo jeli do razvezivanja pupka, neumereno?

Koliko pari cipela na sniženju, najnovijih pudera za lice, pet kapa ko da pet glava imamo?

Koliko dopune kredita za priču o glupostima?

Koliko sam samo puta detetu kupila igračku koja joj nije potrebna, koju već ima.

Koliko sam samo puta bacila hranu iz frižidera jer sam kupila više nego što je potrebno.

Koliko sam puta pazarila džemper samo zato što je na sniženju.

Koliko cipela za svaku vremensku priliku. Danas me najsrećnijom čini kada znam da postoje ovakvi ljudi, Zoka, Dušan, Zoran… ima ih još, Bogu hvala, puno, oni su moj pokretač i uzor.

Oni svojim primerom pokazuju da se može biti srećan u svemu što “nemamo”, jer se sreća nažalost sve više povezuje sa onim što “materijalno imamo”.

Niko neće umreti od gladi, ako se hrana podeli,

Niko neće šetati poderan, ako se odeća podeli ili pokloni,

Niko neće sedeti u mraku smrznut, ako se pomogne,

Ničije dete neće ostati izvan autobusa koji vozi decu na ekskurziju, ako se pomogne,

Niko ne bi trebalo da se muči, dok ostali imaju,

I najvažnije, niko ne bi trebalo da se oseti tako prokleto usamljeno i zaboravljeno dok 7.620.680.570 ljudi živi na planeti.

Paradoksalno, zar ne?

Bonus video

(Espreso.co.rs/Luftika.rs)