KOJE JE NAJUGROŽENIJE LJUDSKO PRAVO? Ovako na tu temu razmišljaju novinari Espresa

Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar, danas... Beo prostor, jedna crna tačkica i pitanje "šta napisati" na ovu temu, a da to već nije ispričano? Šta napisati, pa da se ovo pitanje makar prividno pomeri sa "mrtve tačke"? Gde smo stigli, gde zakazali i ključno kako se osećamo kao ljudi na svetu, u državi, u gradu?

Mogli bismo u nedogled da ispisujemo rečenice o usvojenoj konvenciji, o zaštiti, o tome šta su, kako su nastala ljudska prava, ali postoji ono što je važnije, a to je da li su nam onih 49. redova temeljnih ljudskih prava i sloboda osim što su nam rečima zagarantovana i obezbeđena u stvarnosti, u realnosti, u životu, institucijama, u komunikaciji sa ljudima?

Zbog velikog broja pitanja, obratila sam se kolegama za mišljenje. I, bar prema onome što oni ispisaše, uprkos ubeđenjima da se u demokratiji ljudska prava ne krše, da je to slučaj sa tiranijom i diktaturom, pokazalo se drugačije. Mnogi od nas osetili su se ugroženim, mnogi od nas požalili su se... Mnogi od nas smatrali su da su im prava i slobode ugroženi...

Zato, danas, na Međunarodni dan ljudskih prava nismo pisali "šarene laže", nego smo pokušali da damo, koliko je to moguće, realnu sliku o tome gde, koliko i na koji način se krše ljudska prava.

Mislim da je ona tačka broj jedan - pravo na dostojanstvo, često zanemarena, a da je od velike važnosti. Dostojanstvo je jedna kompleksna stavka u životu čoveka i neprikosnoveno bitna za jedan zdrav ljudski život. Takođe, ne nalazi se uzaludno na prvom mestu. Ono što je simptomatično, što je simbolično po pitanju baš ovog ljudskog prava jeste činjenica da ono nije precizno određeno, nego u sebi obuhvata sve ono što je kasnije raščlanjeno u ostala prava.

Pravo na dostojanstvo, pravo je na život dostojan čoveka. Ukoliko se u 21. veku još uvek s vremena na vreme, ja ili bilo ko drugi na svetu, trudi da zavredi egzistenciju, da zavredi osnove za život, onda nam je povređeno dostojanstvo, ono ljudsko. Bilo da smo u nemogućnosti da se iznesemo materijalno sa nametima svakodnevnog života, bilo da smo vraćeni sa vrata domova zdravlja, bilo da smo podcenjeni, uniženi mi ili naše sposobnosti na radnom mestu, bilo da smo uskraćeni da izrazimo svoje mišljenje i sl. ostajemo bez dostojanstva.

Ponekad ja kao građanka, ponekad ja kao žena, ponekad ja kao umetnica, ponekad ja kao čovek, a nekad ja kao dete, kao učenik, kao student, osetila sam da je moje ljudsko dostojanstvo bivalo napadnuto. Osećam i dalje...

A evo kako moje kolege odgovaraju na pitanje "Koje ljudsko pravo je najviše ugroženo?"

Dejan Katalina

"Iskreno ne znam da li je ovo pravo, u pravnom smislu, ali najviše mi smeta što mi današnje društvo ne dozvoljava da mislim svojom glavom i sam kreiram pogled na svet. Umesto toga dobijam neke vrste "uputstava" kako treba da mislim i koje su misli podesne, a koje nisu. U tome, normalno, prednjače "mediji" (uključujući i društvene mreže) koji koriste sve načine da reguliši diskurs u okviru kojeg se posmatra određena tema. Želim da sam kreiram svoj diskurs i da moje mišljenje ne bude limitirano "političkom korektnošću". Mislim da je ovo jako značajna stvar, ako pođemo od premise da smo svi individue koje pokušavaju da ostave neki trag iza sebe u limitiranom životnom procesu. Kako da ostavimo SVOJ trag iza sebe ako moramo da svoje tragove prilagodimo nametnutim standardima mišljenja i izražavanja? Zato smatram da se ponovo moramo boriti za slobodu izražavanja i OPET obezbediti sebi pravo da to što ne mislimo isto kao većina bude mana već vrlina. Bez toga, bojim se, živećemo u monotonom, jednoličnom svetu sasvim nalik onome koji su distopijski kreirali Orvel i Haksli - depersonalizovanom gulagu s "horoskopom" kao u "Danu mrmota"

Saša Stajić

"Pravo na sreću. ugrožavaju ga oni koji se ne skidaju s tv-a, sve ubeđujući nas da nikad srećniji nismo bili. kako oni juče, tako oni danas, a ništa bolji neće biti ni oni sutra."

Božica Luković

"U zavisnosti od države se razlikuje odgovor, ali postoji univerzalno pravilo da su najugroženiji oni koji su najsiromašniji. Ljudima sa dna društvene lestvice povređena su osnovna ljudska prava - a o ekonomskim i političkim pravima mogu samo da sanjaju, kao i o slobodi izbora koja je kada si siromašan jako ograničena... Takođe, najugroženije društvene grupe su i najizloženije nasilju svakog oblika. Dakle, i dalje je, u 21. veku, najugroženije fundamentalno ljudsko pravo na na pristojan život, sa nekim najosnovnijim uslovima i mogućnostima, koje bi svako društvo trebalo da obezbedi svojim najsiromašnijim građanima."

Natalija Atanacković

"Vidim da se svi žale na slobodu mišljenja, ali mojim mišljenjem niko nikada nije mogao da upravlja, pa samim tim ne može niko ni da me ugrozi po tom pitanju. Moj problem je nešto na šta ja ne mogu da utičem! To su u mom slučaju zdravstvo i pravosuđe, naime, ja nisam dete poznatih ličnosti ili dete političare a ponajmanje ljubavnica istih pa samim tim moja borba za sopstveno zdravlje kao što neki znaju traje godinama. Uzaludno zakazivanje skenera koje traje po nekoliko meseci, jurnjava za doktorima, a onda i ono najcrnje jurnjava za hirurzima. Ponekada se osećam kod doktora kao da sam neki hipohondar koji "smara" zdravstvene ustanove jer sam dokona, a meni je "samo" otkazao bubreg, sitnica. Dakle ugrožena su moja ljudska prava da se lečim i da budem zdrava i ono što je najbitnije da ŽIVIM. Pravosuđe je drugi problem koje je nešto kao obrnuti Robin Hud otima siromašnima da da bogatima, bar se ja tako osećam. Dok onima sa mnogo novca presude ne stižu ili se to čini retko, pa čak i za njih postoje dogovori o otplati, meni koja radim za novinarsku platu i koja sam kao i svi mi opterećena kreditom od 1/3 plate, stiže sudska presuda za blokadu 2/3 plate. Uprokos mojim žalbama da ja nemam onda dovoljuno prihoda da živim, sa sve dokazima iz banke i prihodima, žalba je odbijena i ja već evo druga godina živim bez dinara, a kako se snalazim to samo ja znam ako uvrstite u priču i moje zdravstveno stanje. Da, tzbuči patetično, ali ja se ne osećam tako, treba se boriti za bolje svakim danom, satom i minutom jer kad-tad biće bolje. Ugrožena su prava da živimo u Srbiji i pored sve naše dobre volje."

Igor Ćuzović

"Najugroženija su prava dece, koja zbog pohlepe i bezobzirnosti naših generacija, neće imati život koji se može smatrati dostojnim čoveka. Jednog dana će s prezirom gledati na sve koji su tome doprineli, a to smo svi mi."

Filip Plavčić

"Mislim da je najugroženije ljudsko pravo to da čovek bude zdrav. Po mom mišljenju to je osnovno ljudsko pravo, da može da se leči i da može da živi. Izopačeni sistem nas je isprogramirao tako da ni nama samima više zdravlje nije na prvom mestu. Vozićemo kola na proveru kod majstora više puta godišnje ali zato kod lekara idemo samo kad je situacije već kritična. Vremenom nam je, pored prava na besplatno i efikasno lečenje, uskraćeno i pravo na svest o sopstvenom zdravlju. Bukvalno smo postali "roboti", a daleko smo od robota."

Darko Zlojutro

"Veoma kompleksno pitanje - Mislim da je u Srbiji najviše ugroženo pravo deteta, tzv "Dečja prava" iz kategorije "Prava po imalacu". Konkretno tu mislim na dva dečja prava, a to su:

1. Dete ima pravo na zaštitu od nasilja u porodici 2. Dete ima pravo na obezbeđivanje najboljih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan razvoj.

Kada smo kod člana 1. svedoci smo skoro svakodnevnih vesti kako je pronađeno dete u kontejneru, kako je novorođenče bačeno u septičku jamu, zatim otac silovao ćerku, majka ubila dete i mnogo drugih najcrnjih vesti od kojih se iskreno grozim i da se pitam prema počiniocima ovih monstruoznih dela bio bih jako surov. Jer gde je tu osnovno ljudsko pravo, pa i dečje, a ono glasi pravo da živi?

Kada je u pitanju član 2. deca u našoj zemlji nemaju pravo na obezbeđivanje najboljih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan razvo, jer smo svedoci da najbolja obuća za decu, kada prohodaju i dalje je papreno skupa, skuplja je čak i od najkvalitetnije obuće za odrasle. Bebi oprema, odeća, kozmetika je i više nego bezobrazno skupa, a s druge strane država koja i dalje ne želi da ukine PDV na ove stvari uporno priča o borbi za natalitet u Srbiji?! Kada smo kod lečenja, više puta sam bio svedok da deca bolesna čekaju u Domovima zdravlja na ukazivanje pomoći, dok njihovi roditelji trče po apotekama da kupe lekove, zavoje, injekcije, jer ih u zdravstvenim ustanovama nema. Spali smo na to da ko ima novac on će se lečiti i to u najboljim privatnim klinikama, a roditelji dece koji jedva preživljavaju ostavljeni su na milost ili nemilost tužnog stanja u zdravstvu, dakle, nažalost dete u Srbiji nema pravo na obezbeđivanje najboljih životnih i zdravstvenih uslova za pravilan razvoj!

Takođe u Srbiji je veoma dikutabilno i pravo Žrtava koji takođe spadaju iz kategorije "Prava po imalacu". Svedoci smo da mnoge žrtve u krvavim ratovima na prostoru Balkana i danas toliko decenija nakon njih i dalje nemaju svoja prava. Bilo da su u pitanju Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati ili bilo koje druge narodnosti. Žrtva je žrtva, ali nažalost ovde se još uvek meri ko je kome više krvi prolio, ubice, teroristi, trgovci organima, ratni profiteri se i dalje slobodno šetkaju po raznim državama, sede u Vladama, Skupštinama i smeju se žrtvama u lice. Dakle, žrtve nemaju pravo!

Takođe iz kategorije "Prava po imalacu"ugroženo je i kreljevsko pravo. Znam da se mnogima u Srbiji to neće svideti i možda ovde nisam toliko realan, ali mislim da je ovo pravo u Srbiji zaista ugroženo. Ne, u smislu da Srbija treba da bude monarhija ili kraljevina, o tome neka sude istoričari, već u smislu povraćaja oduzete imovine kraljevskoj porodici koju im je država otela, a koju su sami izgradili. Taj postupak restitucije u Srbiji je i dalje rak rana, jer su mnogi kojima je oteta dedovina završili sa nekim obveznicama države koje nikada neće moći da naplate, a u njihovoj dedovini i imovini se šepure danas drugi ljudi."

Suzana Trajković

Konkretno, kada je reč o ugrožavanju ljudskih prava, na svojoj koži nikad nisam osetila bilo kakvo ugrožavanje istih. Osim jednog, a to su prava mene kao radnika. Imam 28 godina i 12 godina već radim, a o mojim socijalnim i ekonomskim pravima je u velikom vremenskom periodu od tih 12 godina sramno i govoriti. Kao posledicu toga, u radnu knjižicu imam upisane jedva dve godine staža. Pravo na odmor, bolovanje, često mi je bilo uskraćeno. I ako sam se ranije bilo gde u registru vodila, to su bili nekakvi ugovori na neodređeno, bez ikakve mogućnosti za napredovanjem i planiranjem sudbine, i sa prijavom na minimalac. O trudničkom i porodiljskom mogu da maštam danas, posle toliko godina "giljanja". Danas, svakako to nije slučaj, pa mogu sebi da priuštim i da se razbolim, zatrudnim, polomim nogu... A danas je to, očito luksuz. Iako se kada se govori o ljudskim pravima svakako govori na različitosti po rodu, polu, boji kože, i ovo vam možda deluje kao manje važan aspekt, nije. Razmilite o tome, svi ste se u "tom sosu" nekad našli.

Ivana Bradanji

Najugroženije ljudsko pravo je pravo na život. Niko ne sme biti lišen života, a to se nažalost svakodnevno dešava. Ljudski život je neprikosnoven.

Lidija Stoisavljević

"Ovo je neiscrpna tema i reći nekoliko rečenica o njoj je malo. Konkretno, kada sam ja u pitanju, nije da mi se nije dešavalo da moja prava budu ugrožena, posebno kada sam bila u osnovnoj školi, jer sam neretko bila nazivana Šiptarkom zato što sam izbeglica s Kosova, pa me je dugo i bilo sramota da kažem odakle sam zapravo. Čak se nedavno dogodila pomalo nelagodna situacija kad sam trebala da putujem i otišla da uplatim putno osiguranje, kad su se žene koje su radile u toj agenciji naglas pitale "Šta radimo kad je neko iz Prištine?" Kroz osmeh sam odgovorila "Hapsite ga."

Ne znam, nekako sam se često osećala kao građanin drugog reda zbog mesta rođenja i sticaja okolnosti. Verovatno sam zato posebno slaba na bilo koju manjinu i na onog čije je bilo koje ljudsko pravo ugroženo, koje god ono bilo."

Miljana Vojvodić

"PRAVO NA ZDRAV RAZUM (mislim da govorim o istom kao i Deki, tako da ne znam da li se podvodi pod neko zaista pravno postojeće pravo, ali u tom segmentu se lično ja osećam najugroženije, jer ako se desi, a BAŠ SE DESI da ispoljim to svoje pravo, ispostavi se da je KAŽNJIVO :) i da, versko pravo... Npr, svi ti neki koji se nazivaju ugroženim, manjinskim grupacijama, ničim izazvani prvo se frljaknu da vređaju sve što je versko suštinski ne poimajući ništa o tome, a zapravo ničim sami ugroženi nisi. Dakle, osećam se ugroženo od svih vrsta kvaziprava, odnosno zloupotreba tih modernih prava na sve i svašta, čak mislim da se najviše nasilje zloupotrebljava, pa da često žrtve budu optužene, a stvarni dželati nikad. I tako..."

Aleksandra Miljković

"Generalno mislim da je najugroženije ljudsko pravo, pravo na slobodu. Kada kažemo sloboda smatramo da je svako ljudsko biće treba da ima slobodu u mišljenu izražavanju i odabiru sopstvenog života. Isto tako ga smatram i jednim od osnovnih ljudsi prava, jer kada čoveku uzmeš slobodu uzimaš mu sve. Kada pticu staviš u kavez ona više nije slobodna i ne peva više tako veselo tako i čovek živi u okovima tuđih mišljena nabeđenja daleko od svoje sloboda kao osnovnog ljudkog prava."

Bonus video:

(Espreso.co.rs)