ŽELJKO JE U INVALIDSKIM KOLICIMA VEŽBAO BACANJE ČUNJA NA SMETLIŠTU I POSTAO ŠAMPION: Za njega nema prepreka

Željko je jedan od onih kojih dokazuju da osobe sa invaliditetom zaista mogu sve

Objavljeno: 10.12.2019. 13:36h 15:18h

Suzana Trajković

Željko Dimitrijević je naš trofejni paraolimpijac, bacač čunja koji je na svim takmičenjima na kojima se pojavio od 2012. godine osvajao zlatne medalje.

Rođen je u selu Ribare pored Žagubice, a imao je izuzetno teško detinjstvo koje mu je prošlo u siromaštvu.

Željka je odgajala baka, a neposredno posle maturiranja, a pred planirani odlazak u Švajcarsku gde je trebalo da radi, život našeg šampiona promenio se iz korena posle jednog nesmotrenog skoka u reku Mlavu.

Za kolica ga je prikovala teška povreda vratnih pršljenova.

Čunj je poceo da baca rekreativno, a prvi veliki rezultat ostvario je na Evropskom šampionatu u Holandiji 2012. godine.

Posle toga bio je više puta paraolimpijski pobednik, prvak Evrope i sveta, a sve te zlatne medalje promenile su mu život iz korena. Dimitrijević je uspeo da kupi nekoliko stanova, potpuno samostalno živi i planira da u Tokiju sledeće godine postane prvi sportista koji je tri puta uzastopno osvojio zlatnu medalju na Paraolimpijskim igrama.

Ispričao nam je kako je posle strašne nesreće koju je doživeo, ušao u svet sporta.

- Godinama sam se rekreativno-amaterski bavio atletikom i pojavljivao na manjim, a potom i na masovnim rekreativnim takmičenjima. Konkretno, prvi put kada je moj rezultat bio zapažen od strane tadašnjeg selektora bilo je upravo prvenstvo Beograda, održano na Vojnoj akademiji 2010 godine. Do tada sam bio predsednik Udruženja stanara doma (USD), gde sam i živeo. Kao predsednik tog udruženja trudio sam se da obezbedim što bolje uslove za našeg najpoznatijeg paraatletičara, on je isto bio stanar doma, a to je Draženko Mitrović.

- U biblioteci doma smo napravili teretanu, a u krugu doma, ispod igralište za fudbal, gde je nekad bio korov - smo napravili bacalište onakvo kako nama odgovara i po svim standardima IPC. To je bilo 2005. godine, kada su uslovi za bavljenje sportom osoba sa invaliditetom u Srbiji bili izuzetno loši. Od 2010. počeo sam da da treniram u domu u toj istoj teretani i da bacam čunj na tom istom bacalištu. Rezultati su došli kasnije kao plod mukotrpnog i teškog rada i svakodnevnih treninga.

Tu nije bilo mesta za reči: ne znam, neću, ne mogu...

Nesreća njemu nije poslužila kao izgovor.

Odlučio je da mu ona ne upropasti život, već da ga promeni - na bolje.

- Mnogo su to teški trenuci posle same nesreće, a to najbolje znaju oni koji su to prošli. Tada se treba izboriti sa nesrećom koja nas je snašla, ne pokleknuti, ne predati se, ne povući se u sebe, ne zatvoriti se u kuću, ležati u krevetu, gledati u plafon, kriviti svakog drugog, a ni prstom ne maknuti da svoj život učinite sadržajnijim, lepšim, ispunjenim... To je to što trebamo uraditi da bi smo pobedili bolest, povredu, ali i samog sebe. Vratiti osmeh na lice, stisnuti zube, gledati u budućnost pravo i sa osmehom i u sebi ponavljati tri magične reči „ja hoću“, „ja mogu“, „ja moram“.

Kada ovaj čovek govori o tome šta je ključ uspeha, to zvuči vrlo jednostavno.

Motiv za bavljenje sportom trebalo bi svakome da bude najpre zdravlje, a onda sve ostalo. Vrhunski rezultati dolaze radom. Nismo svi mi rođeni da budemo naučnici, doktori, profesori, astronauti, piloti, ali takođe ne mogu svi da budu ni vrhunski sportisti. Važno je da svako pronađe sebe u onom što mu najviše odgovara, prija, čini ga srećnim i to je glavni ključ za uspeh. Što se tiče nesreća koje ljudima promene čitav život: za njih niko od nas nije spreman, ali ni pelcovan, svakom od nas se može desiti nereća, koja promeni život iz korena svojom nepažnjom ili nepažnjom nekog drugog.

Svestan je toga šta naš glavni grad pruža OSI.

Otkrio nam je šta sve osobama sa invaliditetom pruža Grad Beograd. Beograd je, kako kaže barem što se Srbije tiče, najpristupačniji grad koji iz dana u dan daje sve više za poboljšanje života i uslova života osoba sa invaliditetom. Međutim, to nije dovoljno i treba još mnogo toga treba da se uradi.

- Mnogo je problema sa kojima se svakodnevno susreću osobe sa invaliditetom - svestan je Željko, koji nam je objasnio na koji način grad pruža finansijsku podršku za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom Beograda.

Željko je jedan od onih kojih dokazuju da osobe sa invaliditetom zaista - mogu sve!