U SKOPLJU SAM UŠLA U KAFIĆ U KOM SU BILA SAMO 2 ALBANCA: Razgovor sa njima mi je lekcija života

Da se razumemo već s početkom ove priče, svako mesto ima onaj neki neugledni kafić u kom se okupljaju lokalci. Tako je i sa Skopljem. Samo što su ovde sve više lokalci Albanci. Pre svega turistički grad, već sija u susret Novoj godini. Šljašti kao Beograd, a kafići u kojima se okupljaju mladi svi liče jedan na drugi. Uglađeni konobari, sve sija, sve pršti. Dok sam sama šetala čaršijom, i dok sam razmišljala jedino o tome kako ne mogu da sedim u kafiću kakvih je u Beogradu milion, u pogled mi je upao mali lokalčić. Četiri stolice, unutra skromna drvenrija. Na ulazi piše da ima kafe za poneti, a unutra ni žive duše.

Upadam u lokal, a iza šanka stoji čovek koji je godina mojih roditelja, u skromnom džemperu, vodi nekakve knjige, jer mušterija nema. S vrata na engleskom pitam „can I get one coffee to go“, a onda kao iz topa ispaljujem „ili molim vas jednu kafu za poneti, pošto me vi na srpskom sigurno razumete“. Čovek se samo nasmejao, rekao „naravno dete da može, na kom god mi jeziku tražila“, i počeo da mi kuva kafu.

I možda bi to bila sasvim regularna situacija, da u tom trenutku nije upao poštar, najbolji drug finog vlasnika lokala. Brbljali su na engleskom, jer je ovaj poverovao da sam „strankinja“.

Kad sam ispalila rečenicu, „ma opustite se, svi smo mi naši, ja sam iz Beograda“, počeo je razgovor.

I opet, ovo bi možda bila neka sasvim dosadna priča i anegdota, da sekund kasnije nisam saznala da sedim sa - dvojicom Albanaca.

U kafani sam ostala sat i po vremena. Ispijala sam kafu sa ljudima koje prvi put u životu vidim, a koje bi trebalo da mrzim, jer „to tako treba zato što dolazim iz Srbije i volim svoju zemlju“.

Pričali smo o Skoplju, Albancima u ovom gradu, nezaposlenosti, platama, uslovima života, politici, suživotu zaraćenih naroda.

Da priznam, jedna sam od onih koji uvek govore da je „Kosovo Srbija“ jer je tamo smeštena naša istorija, jer je to naše vekovima i tako treba da ostane. Opet, nisam u stanju da mrzim. Možda sam nekad osećala bes kad sam pričala sa veteranima JNA, meni dragim ljudima, koji su u ratu izgubili mnogo drugova. Slušala sam o svakakvim zlodelima Albanaca. Osećala sam bes posle razgovora s ljudima, Srbima, koji žive „tamo dole“, životom kakav mi u prestonici ni ne možemo da zamislimo. Osećala sam se kao da nikad ne bih mogla da zamislim suživot sa jednim „takvim“ narodom.

Ali, pogodite šta. Sedim u kafani sa dvojicom Albanaca, koji me oslovljavaju sa „dete“. I vrtim ove misli u glavi. Nijedan metak nije ispaljen, a da nije uzvraćeno. Borimo se i danas, na neki način, za nešto za šta svi mislimo da je naše. Ali da smo ginuli, i da su ubijali i mi i oni, to je činjenica. Klali su Srbi, klali su Albanci. Zato što je neko rekao da to tako treba, ginuo je samo nevin narod. Oni, huškači, prošli su najbolje.

I toga postajem svesna baš usred Skoplja, u kafani u društvu dvojice Albanaca.

- Znaš sine, to je sve propaganda. Sve je politika. I ja sam bio deo vojske JNA, godine kad si ti rođena. Ti si dete. Ne mogu da te mrzim. Imao sam toliko prijatelja Srba, baš onako kako su mi prijatelji Makedonci, Hrvati... – priča mi poštar.

Inače, obojica su zamolili na zaštitu identiteta, samo je poštar pristao da se slika sa mnom za uspomenu.

Na srpskom koji on govori tečnije od našeg princa, nastavili smo da čavrljamo. Otac mu je inače Albanac, a majka Makedonka. Ni reč albanskog ne zna, jer ga otac u kući nije govorio.

„Ono si šta ti je i odakle ti je majka. Zna se ko vodi glavnu reč“ – kaže uz osmeh. U Skoplju je 20 godina, a oženio je takođe - Makedonku. Na Kosovu nije bio, kaže, ne pamti koliko. Sporazumeva se ipak, sa svima iz bivše SFRJ. Jer, sve je to isto, tako bar on kaže.

Otac mu je iz Prizrena, a na mestu odakle potiče nije bio gotovo nikada.

- Što južnije, to tužnije. Šta ću tamo, kad ni ovde ne valja – kaže, pa nastavlja da objašnjava kako i njima vlada besparica.

- Ovde radim za 350 evra. Danas treba da mi legne plata, sutra platim sve što treba, i ostao sam bez prebijenog denara. I tako se vrtimo žena i ja u krug. Preživljavamo. Otišao bih odavde rado. Išao sam u Hrvatsku, da radim moleraj, za 1200 evra. Kažu, nije neka razlika. Ali, ja sam za mesec uzeo koliko ovde za tri...i kako ovde nešto da mi se radi, odakle mi volja?

Njegov drug, vlasnik kafane, bio je u Švedskoj, sad ima lokal u centru grada. Dok ovaj pere čaše, poštar priča li priča. O sebi, o drugu, o tome ima li veze ko je koje nacije.

I dok bi tog čoveka u šanku neko na osnovu toga što je Albanac gledao kao da je kakva neman, u pet minuta uvideh da smo mi zapravo svi – samo ljudi, i da to nije samo fraza.

U lokal je utrčala devojčica smeđe kose, ošišana na paž. Ima oko osam godina, Nosi ranac iz škole. Tata briše ruke kuhinjskom krpom, i hrli ka mezimici. Ljubi je, namešta jaknicu, da je starija sestra odvede kući, a da se mala ne smrzne. I verglam po mozgu „Albanac, kažete? Ljudska zver? Ubica?“ dok on drži ranac pink boje u rukama da se mala namesti.

Poštar mi priča još o gazdi lokala, jer je ovaj očito brbljiviji. I on je Albanac, i njega briga za politiku.

Rat nas je izjeo, a ovi ljudi gledaju samo da prežive.

Ne haju za propagandu, za Miloševića, Zaeva, za Merkel. Hoće da žive pristojno.

Ne mrze ni one s kojima bi da ih zavade, baš kao što bi i nas sa njima.

Znate šta ima još novo?

Ne bi trebalo ni mi.

Huškači su nas zavadili, naterali nas da se poput malih pijuna borimo na šahovskoj tabli za njihove ciljeve. Samo je tamo proliveno mnogo krvi. Vodio je nevin narod borbe, za prevlast, za teritoriju. Brat je pucao na brata, drug na druga.

O tome šta je bratstvo i jedinstvo čule su moje generacije, pa i ja sama, samo od starijih. Ali pogodite šta ima novo, ja bih volela opet da ga živim.

Da popijem kafu sa Albancem, upoznam devojku sa Zimbabvea, pravim selfije sa Hrvatom. To i radim. Pokušavam da ne mrzim zato što mi je neko tako rekao da treba. Pokušavam da svakome dam šansu. Jer je čovek, a mi smo svi samo krv i mesto. Isti, bez obzira na boju kože i nacije.

Pokušajte i vi.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)