NI POSLE OBDUKCIJE LEKARI NISU ZNALI OD ČEGA JE UMRO: Misterija smrti Miloša Crnjanskog i dalje kruži Srbijom
Miloš Crnjanski, Foto: Wikipedia

tragično

NI POSLE OBDUKCIJE LEKARI NISU ZNALI OD ČEGA JE UMRO: Misterija smrti Miloša Crnjanskog i dalje kruži Srbijom

Da se naježiš

Objavljeno:

Кada je 13. marta 1975. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu umro Ivo Andrić, Miloša Crnjanskog je ta vest veoma potresla – bio je vrlo uznemiren. Pokušavao je da mir nađe u pisanju.

Ne oseća se dobro. Malaksalost, razdražljivost, pa i znaci depresije.

Iz kuće, iz svoga doma u Maršala Tolbuhina 81, kod kafane “Vltava”, takoreći, ne izlazi. Bio je jednom u čuvenoj kafani na obali Save, prema Obrenovcu, “Кod Mije Alasa” – u knjigu gostiju upisao je:

“Miji Alasu nema ničeg lepšeg od ribe u vodi.

Crnjanski.”

Fizičko nekretanje još više slabi njegovu kondiciju – uspeva da ustane iz fotelje, ili da se digne iz postelje bez pomoći supruge Vide.

Izbegava da primi u kući najbliže prijatelje.

Odbija i pomoć sa strane. Doktor Bogdanović jedva uspeva da ga ubedi da prihvati pomoć lekara, tako da je nekako stao na noge.

I arterioskleroza je napredovala. Istina, u razgovoru sa najbližim iskrsli bi piščevi lucidni trenuci, ali čim bi se pojavio neki teži problem, emocionalni i psihički – Crnjanski se gubio.

Tog leta, 19. jula 1977. godine, Miloš Crnjanski piše svoju poslednju volju:

– Ja, Miloš Crnjanski, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici maršala Tolbuhina 81, želeći da rasporedim sa svojom imovinom za slučaj svoje smrti, pri punoj svesti i posle zrelog razmišljanja, odlučio sam, kako sledi:

Od imovine imam sledeće stvari:

Gotov novac na štednoj knjižici kod “Beogradske banke” u Beogradu.

Prihod od autorskog prava za štampanje, izdavanje, prevođenje i bilo koje druge publikacije mojih književnih dela i moga rada.

Pokretne stvari: nameštaj, slike, ćilime i sve druge stvari u stanu za stanovanje.

Nekretnina nemam.

Svu tu svoju imovinu, koju sam naveo, kao i sve druge stvari koje se nađu kod mene i u mojoj imovini u času moje smrti, ostavljam u nasleđe mojoj supruzi Vidi Crnjanski, rođenoj Ružić, iz Beograda, s kojom živim u braku više od 50 godina. Dece i potomaka nemam, niti drugih srodnika u prvoj liniji.

Ovo je moja poslednja volja i želim da je kao takvu svi poštuju i da kao takva bude izvršena.

Dementnost napreduje.

Polako se opraštao od sveta i života, okružen fotografijama majke, Vide, svojim portretom (rad Save Šumanovića, s posvetom), Dobrovićevim crtežima, Bijelićevim slikama, svojom pisaćom mašinom “adler”… skromnom bibliotekom, svojim knjigama…

Sve je gotovo, doktore

Doktor Mihailo Bogdanović uspeo je jednog dana, u leto 1977. godine, da velikog pisca izvede iz njegovog stana, da odu do Avale, u kafanu “Кumbara”, na ručak. Sedeli su na doksatu, jeli roštilj, pili crno vino…

Doktor mu je pričao o boravku u Italiji, znajući da je to piščeva omiljena tema.

Bilo je lepo, Crnjanski je bio raspoložen. Vraćali su se zadovoljni, a kad su ušli u Beograd, Crnjanski ga iznenada upita:

– Doktore, je’l vi znate gde je moja kuća?!

Ja ne mogu da se snađem…

Doktor mu odgovara – naravno da znam. I, kad ga je doveo pred kuću, Crnjanski ga zapita:

– Jeste li sigurni da ja ovde stanujem?!

A supruzi Vidi, kad su ušli u kuću, kaže:

– Vido, vodio me doktor u Italiju…

Prihvatio je te jeseni, 26. oktobra 1977. godine, na svoj rođendan, da ekipa Televizije Beograd dođe u njegov dom i da ga snimi zajedno s prijateljima.

Bio je tada raspoložen, ali na momente napuštala ga je lucidnost.

Toga je i sam bio svestan, tih svojih duševnih kriza. Ugovarao je da televizijsku emisiju o njemu valja snimiti na Avali, onda na Stražilovu… Sam je rekao da će krenuti sa televizijskom ekipom tamo. Ali, početkom novembra, stanje njegovog zdravlja se naglo pogoršalo. Vida Crnjanski je 22. novembra pozvala doktora Bogdanovića. Lekar je odmah došao. Crnjanski mu je sasvim mirno rekao:

– Sve je gotovo, doktore… Nema ništa više od života. Кad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi…

Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru – hteo je da ustane, da nekuda ode… Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri.

A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren.

Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački.

Pokušavao je da skoči iz kreveta… Prenet je u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.

Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama.

Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća.

Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.

Pročitajte i Slana torta kakvu još niste probali: Najukusnije predjelo koje se sprema za tili čas! Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:

– Doktorka, nemojte me mučiti… Nemojte me unižavati…

Onda je jednim potezom ruke otkrio donji deo čaršava… bio je bez donjeg dela pižame… Došao je i doktor Bogdanović. Zamolio je da se pacijentu obuče kompletna pižama. Doktor Bogdanović pokušava da ga nagovori da uzima hranu. Posle nekoliko kašičica čaja, više ni usta nije želeo da otvori. Doktor Bogdanović ga moli da uzima hranu, a Crnjanski mu na to odgovara:

– Ja uopšte nemam nameru da živim…

To su bile poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski.

Posle dva dana, umro je. Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.

Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Кonstatovali su da je smrt psihosomatske naravi. Jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz recitovanje “Lementa nad Beogradom”:

“A kad umrem srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti…”

Zemni ostaci Crnjanskog počivaju u grobnici zajedno sa zemnim ostacima Miodraga Bulatovića i Slobodana Markovića (Libera Markonija).

Bonus video

(Espreso.co.rs/Opanak)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.