ZA NJIHOVE PROBLEME NADLEŽNI SU SLEPI: Oni ne vide, a strme stepenice su prepreka koju moraju preći svaki dan

Dok savladaju strme i neravne stepenice koje vode u Udruženje slepih i slabovidih, oni koji tamo odlaze svakog dana suočavaju se sa strahom, nesigurnoću i strepnjom da li će čitavi stići na pohađanje kreativnih radionca bez poljomljenih ekstremiteta.

Sa ovim problemom se suočuvaju već godinama, što je zaista zabrinjavajuće budući da njihove zahteve i molbe nisu uslišane već godinama, iako su se obraćali nadležnima u više navrata.

Tim povodom, posetili smo udruženje u Ruzveltovoj ulici gde su nam rekli da su jedan od problema svakako vijugave stepenice koje slepima i slabovidima predstavljaju problem, a njih moraju preći ukoliko žele da posete kreativne radionice koje se organizuju u Udruženju slepih i slabovidih.

U narednih nekoliko sekundi pogledajte o kakvim stepenicama je reč:

Kako su nam rekli njihovo udruženje se nalazi na nepristupačnom mestu jer da bi se došlo do njih, moraju se preći velike, krivudave stepenice što nije nimalo naivno za osobe za invaliditetom.

Ove prostorije nam je dala opština, a mi smo mislili da će to biti privremeno, međutim od 2008. godine smo još uvek ovde i imamo oko 330 članova. Tražili smo više puta da se prostorije promene i da nam organizacija bude na nekom aderkvatnom odnosno pristupačnom mestu za slepe i slabvide, a ne ovako. Dok je opština bila nadležna, njima smo se obraćali, a potom Gradu, takođe i gradonačelniku, ali nikakav odgovor nismo dobili" počinje priču za Espreso.co.rs predsednik Udruženja slepih i slabovidih Savo Veselinović.

Dodaje da članovi imaju veoma čestu potrebu da dolaze u udruženje kako bi se informisali o svojim pravima, zatim, da bi overili zdravstvenui knjižicu, i kako bi učestvovali u raznim, kreativnim radionicama.

Ovde se održavaju razna savetovališta kao i sastanci, zatim, održavaju se različite tribine kao npr. upoznavanje članova sa njihovim pravima. Članovi koji nam dolaze, oni se penju uz pomoć pomagala ili uz pomoć pratioca. Takođe, mnogi su nam rekli da bi želeli da dođu, ali nisu u mogućnosti upravo zbog tih stepenica. U tim situacijama uvek pošalju nekog svog iz porodice ukoliko im je potrebna neka informacija iz udruženja. Jako je teško, ovakav postupak nas ponižava i vređa, a još veći problem je u tome što nas niko ne čuje, iako smo se obraćali nadležnima" , objašnjava Veselinović.

Kako su nam objasnili, sredstva iz kojih se finansira njihovo udruženje nisu dovoljna, a takođe navode da bi trebalo da se uvede zakon koji će definisati njihova prava i obaveze.

Sredstva koja su predviđena za našu organizaciju su nedovoljna, i dobijamo oko 500. 000 dinara na godišnjem nivou, a za rad ove organizacije je potrebno oko 900. 000 dinara. Izdvojio bih i to da je u gradu pristupačnost za naše članove veoma niska, mislim pre svega na pešačke staze za slepe. Na mnogim mestima su postavljenio semafori, ali nas niko nije pitao da li mi od toga imamo neku korist. Takođe, tražimo da se donese zakon o Udruženjima osoba sa invaliditetom i to tražimo već godinama jer pošto nema zakona lokalne samouprave nisu u obavezi da pomažu. Isto tako, veliki problem jeste i u obrazovanju članova jer jedno stoji na papiru, a drugo je u praksi", zaključuje Veselinović.

Inače, smatra da bi država morala da ima obzira prema njima budući da su kako kažu, potpuno skrajnuti i ne vide pomak već godinama. Uprkos tome, njhova borba još traje i trajaće sve dok ne ostvare sva prava koja im pripadaju, poručuju iz udruženja.

Bonus video

(Espreso.co.rs)