SRBIN JE MOLIO LJOTIĆEVOG PUKOVNIKA GOVOREĆI DA IMA ŠESTORO DECE: Jedna od najstrašnijih epizoda iz KRVAVOG OKTOBRA

Tihomir Simić jedan je od onih koji je bio prisutan tužnog oktobarskog dana '41. godine u gomili ljudi izdvojenih za streljanje, a želeo je da živi. Već tada je imao šestoro dece i kako kaže nije mislio o hrabrosti, nego o životu.

Njegovu ispovest prenosimo vam u celosti:

- Gospodine, pustite me, imam šestoro dece - obratio sam se Ljotićevom pukovniku koji je s Nemcima obilazio grupu.

Niko me nije ni pogledao.

Iz očajanja hteo sam da vičem, da preklinjem, da molim, ali sam shvatio da to ništa ne bi vredelo. Nikog se nije šta će šestoro dece ostati bez hranioca.

Poveli su nas putem koji vodi za selo Divostin. Na mestu gde se nalazi takozvani Obrenov bunar, koji su žedni ljudi željno gledali, jedan čovek u koloni viknuo je glasno kao da zapoveda:

- Bežite, pobiće nas!

Bio je to Toza Dragović, sekretar Mesnog komiteta Partije u Kragujevcu.

Mitraljezi su zaštekali s desne i leve strane.

Ono to se posle toga događalo nije bilo streljanje, već bitka.

Ljudi su se branili golim rukama.

Nedaleko od mene stajao je jedan vojnik koji je iz puške pucao na nas. Prišao sam mu sa strane i lupio ga po glavi. Pao je.

Potrčao sam. Tog trenutka iza mojih leđa poče da puca mitraljez.

Jedno zrno zahvatilo mi je desnu ruku i odbilo dva prsta, ali noge su bile čitave.

Trčao sam bezglavo.

Desno od puta, u brdu, nazirali su se kragujevački vinogradi. Ne znajući ni sam zašto krenuo sam prema njima. Za mnom su leteli rojevi kuršuma.

Srećom, nijedan me nije pogodio.

Primetio sam da Nemci trče za mnom.

Skrenuo sam u jedan potok, s malo vode ali čije su obale bile visoke. Neko mi je trčao u susret. Bio je to jedan čovek koga su Nemci takođe gonili.

Zastao je i kao izbezumljen počeo rukama da kopa zemlju. Očigledno, više nije znao šta radi.

Protrčao sam pored njega i doviknuo mu da beži zamnom.

Ali on se okrenuo i skočio u vir.

Trenutak kasnije, Nemci su dotrčali do tog mesta i pretpostavljajući da sam ja skočio, pucali su u vodu.

Dotrčao sam do dvorišta kuće jednog mog prijatelja u selu Šljivovcu i tu pao.

Bio sam spasen.

Ovo sećanje zabeležio je Voja Jovanović (Odlomak iz knjige o streljanju u Kragujevcu, 1959.)

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Yugopapir)