NISAM HEROJ, NE BIH UDARIO NA NAROD DA SU MI NAREDILI! Legija o 5. oktobru i tome ko je MOGAO DA GA SPREČI

Niko nije mogao da spreči 5. oktobar – ni JSO, ni MUP, pa ni Vojska jer je tog dana već bilo kasno – peta kolona je dobro odradila svoj posao. Nisam nikakav heroj 5. oktobra koji je bio „klasični državni udar“, ali da sam dobio naredbu da „udarimo na narod“ – ne bih je izvršio. Jedini dogovor koji je postignut te noći bio je da demonstrantima slučajno ne padne na pamet da kreću na Dedinje – na policijske i vojne objekte jer nisam želeo da se dogodi „rumunski scenario“, pa da nam se ceo svet smeje.

Neki Milorada Ulemeka smatraju svojevrsnim herojem 5. oktobra. Neki „Miloševićevim čovekom“ koji je u vreme „demokratske revolucije“ samo mudro taktizirao isključivo u svom interesu. A evo šta sam Legija kaže o tim događajima i svojoj ulozi.

Kakvu ste ulogu vi i JSO imali u događajima od 5. oktobra i onome što im je prethodilo, kao i posle toga?

– Naša uloga je manje-više poznata. Moram, ipak, da naglasim da je često bila preuveličavana. Pričane su razne bajke. Te bajke su opet lansirali oni koji su hteli da od njih profitiraju. Uglavnom su takvi sebi pripisivali zasluge za tobože presudnu ulogu u nekakvim dogovorima sa nama i u stavljanju JSO pod svoju kontrolu. To su sve gluposti. Jedini ko je pred 5. oktobar imao kontrolu nad JSO bila je Služba državne bezbednosti sa Radetom Markovićem na čelu! Sve ostalo su bile samo puste želje pojedinaca.

Šta time želite da konkretno kažete?

– JSO za vreme 5. oktobra nije imala nikakvu ulogu! Mi smo u sve to bili uključeni na samom kraju, kada je puč već bio izveden. Ponovo kažem puč, jer ako neko kod nas i dalje misli da je 5. oktobar bio spontano okupljanje naroda – onda je taj obična budala. Tvrdim: to je bio klasičan državni udar!

Nije li ustavna i zakonska obaveza i JSO, kao dela MUP-a Srbije, bila da zajedno sa Vojskom spreči svaki, pa i taj „državni udar“?

– Posle bitke svi su „generali“ i svi se prave pametni. JSO pre svega nije formirana ni opremana ni obučavana da se bakće s javnim redom i mirom. Još manje – da razbija demonstracije ili bilo kakva druga „okupljanja“. U tu priču smo uleteli zato što je kolektivno ludilo bilo zahvatilo ceo sistem. Zato što je dogorelo do nokata.

Miloševićev režim kao da nije ozbiljno ni pokušao da spreči taj „državni udar“…

– Nije ni mogao da se spreči 5. oktobar. To nisu mogli da urade ni JSO, ni MUP, ni Vojska! Tog dana je već bilo kasno. To je trebalo uraditi i sprečiti mnogo ranije. Zbog čega nije – to ne znam. Povodom 5. oktobra sve bezbednosne strukture su podbacile. Danas je sasvim jasno zbog čega. Peta kolona je dobro odradila svoj zadatak.

Zar je moguće da JSO nije imala baš nikakvu ulogu? Zar „uloga“ nije bila i to pojavljivanje na „samom kraju“?

– Kada smo nastupili, imali smo zadatak da pokušamo da izvučemo pripadnike policije koji su bili zarobljeni u Televiziji i Saveznoj skupštini. Međutim, dok smo došli do grada stigle su nove informacije: da je sve u redu i da niko od pripadnika policije nije u opasnosti niti je zarobljen. Da bi se lično uverili u to napravili smo jedan krug oko Televizije i Skupštine, usput polupali par usijanih glava koje nisu htele da nam se sklone sa puta i posle toga se mirno vratili u bazu. To je uglavnom cela priča. Uostalom, da li ste ikada za sve ovo vreme čuli od mene ili bilo kog pripadnika JSO da se hvalio nekim zaslugama u vezi 5. oktobra.

Da li pripadnici specijalnih jedinica po zakonu imaju pravo da „usput polupaju par usijanih glava“? Nije li to ponos na koji nemate pravo?

– Prve usijane glave su imale sreću i dobro su prošle jer kada neko puca na policiju i pri tom otvoreno pokazuje oružje i neće da se skloni sa puta – onda je najbolje što može takvima da se desi da prođu s razlupanim glavama. To nema nikakve veze sa ponosom. To je samo značilo, nemojte da se kurčite da vas ne sameljemo!

Zar 5. oktobra nije bilo nikakvog dogovora u kojem ste učestvovali?

– Jedini dogovor koji je postignut te noći bio je da demonstrantima slučajno ne padne na pamet da kreću na Dedinje. Na policijske i vojne objekte. I taj dogovor je u celini ispoštovan, izuzev incidenta oko Gradskog SUP-a, ali je i to bilo rešeno bez ikakvih posledica. Jednostavno, nisam želeo da se i kod nas dogodi „rumunski scenario“, pa da nam se ceo svet smeje.

Zbog čega je onda sve to bilo obojeno sasvim drugim bojama?

– Posle 5. oktobra su mnogi pokušavali da nas zloupotrebe, hvaleći se kako su baš oni doprineli tome da mi ne intervenišemo. Često sam mogao da čujem: i kako JSO nije udarila na narod, i kako je izdala Slobodana Miloševića, i kako sam ja ispao nekakav heroj. Sve tako bla, bla, bla. Danas mogu samo da kažem – niti sam ja nekakav heroj 5. oktobra, niti smo mi izdali bilo koga, niti smo imali nameru da udarimo po narodu. Tada smo samo radili svoj posao. Ili smo to bar pokušavali.

Moglo bi se zaključiti da je heroj 5. oktobra zapravo bio šef DB Rade Marković, koji nije naredio JSO da krene na narod?

– Ne postoje heroji 5. oktobra. Postoje samo oni koji su bili razumni i oni koji to nisu bili.

Dobro, da ste dobili naredbu da ugušite taj „klasični državni udar“ i da „udarite na narod“ kako biste postupili?

– Takva naredba nikada nije bila izdata. Niti bi je iko izdavao. Niti bih je ja izvršio…

Ovaj intervju za Glas Javnosti je objavljen pre Legijinog hapšenja

(Espreso.co.rs /Crvene Beretke)