JUGOSLAVIJU SU SRUŠILI ZATAŠKANI USTAŠKI ZLOČINI: Srpski istoričar progovorio o onom o čemu se ćuti

Zbog čega Srbija prećutkuje sopstvenu istoriju, svesno je jede, čak i onda kad je svojim požrtvovanjem i hrabrošću činila herojska dela.

Povod za ovu priču dala nam je nedavno održana ceremonija u gornjomilanovačkom selu Pranjani, gde je u sasluženju američkih uglednika obeležena 75. godišnjica spasavanja 500 američkih pilota u Drugom svetskom ratu.

O tome portal Ekspres razgovara sa uglednim srpskim istoričarom i akademikom Ljubodragom Dimićem.

Zašto Srbija ćuti o mnogo čemu pa i o spasavanju američkih pilota?

“Kada se politika umeša u tumačenje prošlosti, jedan od načina na koji ona tumači prošlost jeste ćutanje. To se dešavalo, između ostalog, i sa spasavanjem američkih pilota posle bombardovanja naftnih postrojenja u Ploeštiju u Rumuniji 1944. Njihova avijacija je bila meta snažne nemačke protivvazdušne odbrane oko Beograda. Mnogi američki piloti su stradali, ali njih oko 500 su spaseni, pre svega zahvaljujući srpskom narodu i u organizaciji Kraljevske vojske u otadžbini, pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića. On je uspeo da pilote i članove posada rasporedi po kućama i da ih spase od Nemaca. Neverovatno je da su seljaci iz Pranjana i okolnih sela sačuvali pilote od potrage koju su vodile brojne agenture, nemačke i njihovih saveznika.

Potpuna konspiracija sačuvana je i u vreme operacije “Halijard” kad su seljani napravili travnatu pistu sa koje su Amerikanci avionima odvezli pilote na bezbedno mesto. To je primer herojstva i odanosti, jer pokret generala Mihailovića je bio ukorenjen u srpskom selu.”

Ali zašto se do juče ćutalo o tom herojstvu iz Pranjana, čak i danas Srbi malo znaju o spasavanju američkih pilota?

“Ćutalo se zato što su pilote spasavali predstavnici Jugoslovenske vojske, otadžbine i srpski narod, a ne partizani i komunisti. Predstavnici Komunističkog pokreta su zabranili svojim jedinicama da dejstvuju u Srbiji. Srbija je imala samo jednu vojsku koja je predstavljala značajni činilac, a to je bila vojska Dragoljuba Mihailovića. Ćutalo se i zbog toga što je u Americi počela propaganda 1944-45. u kojoj su aktivno učestvovali spaseni piloti. Oni su tvrdili da Mihailović i njegov pokret ne mogu da dobiju kolaboracioniste, jer on je bio antifašistički pokret. O tome se na Zapadu ćutalo, a američka propaganda tek posle Titovog sukoba sa Staljinom 1948. ugušila je tu temu. Spaseni piloti i njihova propaganda su marginalizovani. O tome je sjajnu građu ostavio oficir iz Dražinog štaba u svojim memoarima. Sve to tako traje do momenta kada Jugoslavija, odnosno Srbija nije ušla u novi sukob sa Amerikom.

Od tada Srbija u SAD gubi svaki kredibilitet kao pozitivna istorijska figura, ne dobijaju šansu da se i na američkom tlu ta istina o pilotima saopšti. To je vreme početka građanskog rata i raspada SFRJ. Kod nas se počinju objavljivati memoari i spisi, vrlo stidljivo, o pilotima iz Pranjana. To je upotreba i zloupotreba istorije, o tome se decenijama ćutalo, i evo danas se o tome progovara, opet verujem sa nekom političkom kalkulacijom koja nosi zloupotrebu istorije onakve kakve ona jeste bila. Današnja američka politika, u pokušaju da izgleda uravnotežena, setila se nekih srpskih zasluga i Srba. Dojučerašnja slika će biti retuširana, a sa tim retuširanjem verovatno ide i paket nečega što je možda ništa, a možda i nešto. Videćemo.”

Mislite na Kosovo?

“Da, mislim na razgovore, na pojačani stepen uvažavanja koji sa sobom nosi omekšavanje onoga ko je pregovarač… Da, to su te tehnike, da vas upotrebljavaju od veka do veka.”

Mislite da su to danajski darovi?

“Ti danajski darovi sa sobom nose veliku zloupotrebu prošlosti i upotrebu prošlosti u političke svrhe, ako nije naučna istina o prošlosti saopštena, onda se prošlost zloupotrebljava.”

Ali vlasnici te istorije, ako ona postoji, jesu Srbi i građani Srbije?

“Tako je.”

Zbog čega su Srbi ćutali o zločinima na Kosovu, o zločinima Hrvata, ustaša nad Srbima, zbog čega su pristali da kosti iz jama po selima u Hercegovini, BiH i drugim prostorima izvade tek 1991? O tome se nije smelo ni govoriti?

“To nije karakteristika samo srpskog naroda, to je prisutno i kod drugih naroda koji nemaju kapacitet da kažu svoju istinu, ućutkani su 1945. To je trajalo 50 godina. Ne samo Tito, nego svaka vlast želi da kontroliše sliku prošlosti. Novom Komunističkom pokretu nije odgovarala slika prošlosti onakva kakva jeste bila, odgovarala joj je slika koja se uklapa u partijske stavove, norme. KPJ je preuzela odluke čuvenog VII kongresa Kominterne 1935. na kojem je bio Tito, prvi put je video Staljina, sedeo u 28. redu u sali Sindikata u Moskvi, a Josip Visarionovič je na bini pevao Internacionalu. Na tom kongresu donet je čitav niz odluka, kao i ona kako treba proučavati prošlost, šta treba iz nje uzimati, a šta prećutkivati. Ta projekcija prošlosti ide od starog veka gde se Spartak, kao zlatni dečko, pojavljuje kao revolucionar koji oslobađa robove…

Komunisti su zaduženi da pozitivno iz prošlosti tumače kao sopstveni temelj i tradiciju. Oni su iz pragmatičnih razloga spasavanje američkih pilota, ne jednog, dva, nego 500 od strane suparničkog pokreta prećutali. Oni su taj pokret proglasili fašističkim, a njegovom komandantu sudili za kolaboracionizam. A svi znamo da je taj pokret predvođen generalom Mihailovićem dobar deo ratnog vremena bio antifašistički i u većini patriotski.”

Srbi su praktično pojeli sopstvenu istoriju?

“Tako je.”

To, čini se, daje za pravo Hrvatima da prekrajaju istoriju?

“Naravno, ali moram da kažem da su Hrvati pojeli sopstvenu istoriju. Za njih je negde to bilo i dobro jer je Jugoslavija bila država ravnoteže, u takvoj državi trebalo je naći neki zajednički modalitet za budući zajednički život. On se, po mišljenju partije na vlasti, tim što će se reći istina o ustaškom pokretu i istina o srpskim žrtvama, nije uklapao. Ta federacija ravnoteže je morala da nastane na srpskoj šteti i u tom kontekstu i Srbi i srpski komunisti su u tome participirali.

A slika o genocidu nad Srbima, brojke su zastrašujuće, da se teško mogu i prevaliti preko usta. Zločini su, otvorite udžbenike iz kojih smo svi mi formirani, pripisivani Nemcima, a sva istraživanja su pokazala da su Nemci ubili oko 40.000 ljudi. A gde je preostalih milion žrtava bratoubilačkog rata? NDH i pokret podržavan od Rimokatoličke crkve i većine hrvatskog naroda snosi najveću odgovornost za te žrtve. A danas se u tamošnjoj politici pravi navodna simetrija između onih koji su poginuli u ratu i ne znam koliko desetina hiljada ustaša koji su likvidirali. Svi znamo da je to bila organizovana NDH vojska, ljudi u uniformama, oko 150.000 ljudi pod oružjem, mnogi od njih dočekali su Blajburg… Negativna prošlost zarad neke jugoslovenske budućnosti je zatrpana, a u tome su dobrano participirali i srpski komunisti.”

Sve je to stvar pristanka?

“Delim Vaše mišljenje, ali da je Brozova Jugoslavija pravljena na istini o onome što se dogodilo i kako se dogodilo, do danas bi opstala. Ali kada nešto pravite na laži, ti temelji pri svakom trusnom događaju ne mogu da izdrže težinu građevine koja je na njih postavljena. Laži su ono što je na neki način uništilo jugoslovensku državu.

Ali da se izvučemo iz ovog jugoslovenskog miljea, ako gledate Nemačku, ona je jasno priznala fašističke grehe posle 1945. godine. Ali kad je počeo Hladni rat, u nemačkim školama se prestalo govoriti o nemačkim zločinima neko vreme, ali generacija koja je stasala 1967-1968. saznala je da su im očevi bili nacisti, i kreću u bunt protiv svojih očeva, protiv sistema, protiv te laži i završavaju u drugoj krajnosti, kao teroristička grupa Bader Majnhof. Nešto slično se dešavalo i u Italiji, otrežnjenje mladih koje je otišlo u pogrešnom smeru.”

U Hrvatskoj se uveliko prekraja istorija. Predsednica Kitarović ističe “ogroman” značaj Hrvatske u antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, dok hrvatski istoričari podsećaju da je 1941. u Hrvatskoj bilo oko 8.000 partizana. Od toga 6.400 su bili Srbi, Hrvata je bilo oko 600…

“Tako je. Sva istraživanja pokazuju da je tek u januaru 1944. broj Hrvata u narodnooslobodilačkom pokretu na prostoru Hrvatske nadmašio Srbe, ali i tada, Srbe je činilo 20 odsto partizana, što je u ozbiljnoj nesrazmeri sa procentom Srba koji su živeli u Hrvatskoj. To je istina, dobro je što ima nekoliko zaista dobrih hrvatskih istoričara kao što su Klasić, Goldštajn, Jakovljević… Ti ljudi su na različite načine izloženi pritiscima javnosti i verovatno svog najbližeg okruženja. Ta istina će se Hrvatima vratiti kao težak bumerang, to je neminovno, velike laži imaju skupu cenu.”

U tome im je pomogla i Brozova politika. Broz je izjednačio liberale i Maspok iako su to u suštini bili dijametralni pojmovi. Maspok je bio nacionalistički embrion koji danas Hrvatska živi, a liberali su hteli tržišnu privredu, koju je Komunistička partija Kine uvela pre tridesetak godina?

– Ako se gledaju dokumenti, liberali su težili jednoj moderni u Jugoslaviji, a pre svega u Srbiji. To je bilo ispisano na zastavi liberala. To su ljudi koji su gledali u budućnost, stasavali su sredinom 60-ih, nastavljali su put koji je trasirao Koča Popović. To su Marko Nikezić, Latinka Perović i ozbiljna grupa mladih ljudi modernih shvatanja. Pojavilo se jedno jezgro mlađih vrlo obrazovanih sposobnih ljudi koji su imali viziju. Njih ne zanima srpski narod u ostalim delovima Jugoslavije, oni i u svojim radovima i u svojim memoarskim zapisima iz onog vremena smatraju da srpsko pitanje treba rešavati u Hrvatskoj, u Bosni slično. Oni nisu bili nacionalisti. Oni su želeli modernu Srbiju, ali ta njihova vizija moderne Srbije posle sloma Maspoka u Hrvatskoj, naspram sebe dobila je sve same neprijatelje, a ugrožavala je i poziciju Josipa Broza.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Ekspres)