Legendarni borac Prve proleterske brigade: U Splitu su sveštenici bili antifašisti, četnici i ustaše su sarađivali!

Rođen 1929. u Splitu, u bogatoj građanskoj porodici, Zdenko Duplančić već 1941, kao 12-godišnjak, ulazi u SKOJ. Nakon pada Italije 1943. odlazi u partizane i s 14 godina postaje jedan od najmlađih boraca legendarne Prve proleterske brigade, s kojom prolazi celu Bosnu i Srbiju, učestvuje u borbama za oslobođenje Beograda (oktobar 1944.) i Zagreba (maj 1945.), a ratni put okončava u Trstu.

Nakon rata završava visoke vojne škole u SSSR-u i SAD-u, postaje vazduhoplovni oficir. Krajem 70-ih je u vojnoj misiji u Moskvi, a 80-ih u Saveznoj direkciji za rezerve i promet specijalnih proizvoda, zadužen za prodaju oružja nesvrstanima. Penzionisan je 1988. dok je imao čin pukovnika, tri godine pre rata.

U svojoj 90. godini predsednik je Udruženja boraca Prve proleterske brigade, gde održava sećanje na ovu elitnu partizansku jedinicu. Živi u Beogradu, a svako leto dođe u rodnu kuću u splitskoj Radunici, piše "Slobodna Dalmacija".

Duplančić je odrastao u Splitu 30-ih godina, otac mu je bio trgovac, tapetar i dekorater. Iako dolazi iz bogate porodice, odlučio je 1941. da uđe u SKOJ, jer je prema njegovim rečima znao šta rade Italijani i ustaše.

– Imali smo sluškinju koja je bila članica Partije i pričala mi o italijanskom sistemu, i tako sam od nje saznavao o zlu fašizma. A majka mi je bila u Antifašističkom frontu žena. Partija je našu kuću koristila za ilegalni rad. Iz naše se kuće odlazilo u partizane.

Na pitanje kako su izgledali prvi dani okupacije u Splitu 1941, Duplančić objašnjava.

– Tada sam bio u Bolu na Braču, u gimnaziji kod dominikanaca (rimokatolički crkveni red), to su mi roditelji plaćali. I stvara se NDH, a gimnazijalci su morali biti u Ustaškoj mladeži, jer je Brač bio NDH, dok je Split bio pod Italijom. Stariji su nam govorili da ne idemo u tu Ustašku mladež, to mi je govorio i direktor gimnazije Anđelko Rabadan, prefekt dominikanskog reda. Pa sam se vratio u Split i postao skojevac. Ti dominikanci su bili antifašisti, Rabadan je posle rata dobio odlikovanje od nas. I onda i danas među sveštenicima je bilo i ima naprednih ljudi.

Nakon proglašenja NDH, vratio se u Split gde ga je primio SKOJ. Proučavao je zajedno sa saborcima marksizam i izvodili su akcije po Splitu.

– Mogu reći šta je radila moja skojevska ćelija. Split je bio pun slika Musolinija i fašističkih parola, pa smo ih prefarbavali. Bacali smo letke za Prvi maj i za godišnjicu Oktobarske revolucije. Na bunde i kapute prostitutki koje su se družile s Italijanima bacali smo kiselinu. Split je bio potpuno crveni grad, to danas mnogi ne znaju.

Duplančić je istakao da je većina iz njegove generacije išla u partizane, a da je on otišao u septembru 1943, kada je pala Italija.

– Uspeli smo da prikupimo puno italijanskog oružja, i ja sam učestvovao u tome. Držali smo položaje u Dugopolju, Nemci su nas bombardovali svaki dan. Uoči dolaska Nemaca svi koji su bili kompromitovani kao skojevci morali su u partizane, i tako sam i ja otišao.

Duplančić je u jednom intervjuu rekao da su u ratu četnicima po Bosni pevali: "Vi ste sluge Ante Pavelića!", ali kaže da je pevao i četnicima i ustašama.

– A to konkretno smo pevali četnicima. Četnici i ustaše su sarađivali sve vreme. Kao što su ustaše klali po Hrvatskoj i Bosni, tako su četnici klali i po Srbiji i po Bosni i po Hrvatskoj. S tim da su četnici izgubili svoju moć na Neretvi, tamo ih je bilo 20.000 i razbili smo ih. Otad više nisu predstavljali snagu zapadno od Drine.

Na konstataciju da mladi u Hrvatskoj misle da su ustaše bili "borci za slobodu hrvatskog naroda", ističe da nema komentar i "da deca nisu kriva što uče iz lažnih udžbenika".

Novinar "Slobodne Dalmacije" je konstatovao da je slično i s druge strane: da je Prva proleterska osnovana u Rudom, koji je danas u Republici Srpskoj - i da su se nekad glavna ulica koja vodi do partizanskog groblja i škola u Rudom zvali po brigadi Duplančića, a da danas ta ulica nosi ime Draže Mihailovića?

– I ulica i škola. Pisali smo protestna pisma u Republiku Srpsku, ali ništa nismo postigli. Isto je to kao u Hrvatskoj, nisu oni ništa bolji ili gori od ovih u Hrvatskoj.

Pri formiranju Prve proleterske brigade 21. decembra 1941. u Rudom, od šest bataljona četiri su činili partizani iz Srbije, a dva iz Crne Gore.

– Pri formiranju brigade bilo je par Hrvata, to su oni šta su živeli u Srbiji. Ali kasnije je došlo puno Dalmatinaca, najviše iz Šibenika, Splita i s Biokova. Već od 1942. počinju popune Prve proleterske s Dalmatincima. Mi smo u brigadu uneli pismu, veselje, zajebanciju.

Ulazi u Srbiju u jesen 1944. godine, kada počinju borbe za oslobađanje Beograda.

– Kad smo ušli u Srbiju, na Zlatiboru, tukli smo se tri dana s Bugarima, a Bugari se tukli kao da brane Sofiju. Tu smo razbili njih i četnike, i onda je došla moja najteža bitka u ratu, na Ubu – protiv Nemaca i četnika. Dva puta sam trebao da poginem – tu i u Vrbovcu, pri oslobađanju Zagreba. U Beogradu smo vodili ulične borbe, tu sam proslavio 15. rođendan. Nakon toga je došao Sremski front, Ilok, Šarengrad, oslobodili smo i Vukovar. I onda pravac Zagreb, a potom Trst, gde sam dočekao kraj rata.

Na pitanje gde je bilo najteže, Duplančić odgovara da su se namučili u Bosni.

- To je pasji život bio, taj partizanski život. Kasnije je bilo lakše, imali smo pozadinu, ali pre toga – go, bos, gladan, spavaš u senu ili na zemlji... Kad danas gledam, nije mi jasno kako smo uspeli da preživjimo. Mladost plus ideologija, to je jedino objašnjenje.

Godine 1988. odlazi u penziju, a na pitanje kako je doživeo krvavi raspad Jugoslavije i pretvaranje JNA u srpsku vojsku, kaže da bi "voleo da je umro pre toga".

– Ovo moj rat nije bio. Ni ta vojska nije bila moja, ona je izdala petokraku. Sve je moglo drugačije. Mogli smo se dogovoriti oko konfederacije ili se razići kao Česi i Slovaci. Mi smo pukli po nacionalnom ključu, a ja preferiram klasno pitanje. Nemam ništa protiv ni nacija ni religija, i danas znam da molim Boga na latinskom. Ali i nacija i religija su danas postali biznis. Prazna su sela i u Hrvatskoj i u Srbiji, a i gradovi se prazne: što onda vredi vikati da si Hrvat ili Srbin?

Živi u Beogradu više od pola veka, ali kaže da nije imao problema zbog hrvatske nacionalnosti.

– Ne, nikad. Ja sam predsednik Skupštinskog odbora opštine Savski venac, centralne i najvažnije beogradske opštine. Uz to sam i predsednik Saveza boraca te opštine, član Gradskog odbora SUBNOR-a Beograda, Republičkog odbora i komiteta za međunarodne veze. Eto, jedan Hrvat ima sve te funkcije u Srbiji.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Slobodna Dalmacija)