Danju sam prosio, noću spavao na hladnom betonu: Ispovest srpske dece koja su godinama živela na ulici! (FOTO)

- Roditelji su me maltretirali. Od kad znam za sebe od tada znam i za batine. Kad sam imao sedam godina sam "pukao". - Više nisam mogao da trpim. Pobegao sam od kuće - na ulicu! Ova deca pobegla su od batina i mučenja. Utočište su našli u velikoj žutoj zgradi u BG Ovako za Espreso priča 13-godišnji A. D., jedan od štićenika Prihvatilišta. Prepliće prste i gleda u pod. Osmeh koji je do pre pet minuta šljaštio sa njegovog lica sada je iščezao. Skamenjenog lica prisećao se dana provedenih na ulici.

- Spavao sam na ulici - gde sam stigao. Kada sam imao 10 godina počeo sam da radim u perionici. Gazda mi je davao nešto para i tako sam preživljavao. Tako sam se hranio. - Kada dođe zima, od zarađenih para na pijaci sam kupovao ćebe. Za to sam morao da odvojim para. Kada dođe zima, a spavaš na ulici mnogo je hladno. Kada sam ostao bez posla, došao sam u Prihvatilište. Više nisam mogao da živim na ulici - priča dečak, na čijem se licu videla ozbiljnost odraslog čoveka.

Dok je A.D. prosio jer je bio prepušten sam sebi, ima i dece koja su od najranijeg detinjstva eksploatisana. Napuštena deca otkrivaju šta je sreća: 10 odgovora koji će vam promeniti život (FOTO) - Prosio sam kod Meka u Žarkovu. Danju sam prosio, a noću spavao u garaži. Portiri su me puštali da spavam u autobusu broj 53. Svakog dana, po ceo dan sam bio na ulici. I kada je sunce, i kada je kiša. I kada napada sneg do kolena. I to bez jakne!

- Jedan džemper i patike. Bilo mi je mnogo hladno i uvek sam jedva čekao da dođe leto! - priča 10-godišnji M.B. Životna priča mališana predivnog osmeha nije ni malo laka. - Tata mi je u zatvoru. Mama je sedela po ceo dan kod kuće i terala me da idem da prosim. Ako joj ne donesem dovoljno para, tukla bi me kablom ili kaišem. Ipak, ja nju i dalje volim. Baš mi nedostaje od kada sam ovde - priča M.B. koji je takođe štićenik Prihvatilišta. Surove realnosti i života na hladnim ulicama nisu pošteđene ni devojčice. Jedna od njih je i A.M. (13). Među šarenim zidovima velike žute kuće devojčica pognute glave priča o svom detinjstvu.

- Jednom smo se ja i brat igrali. Malo smo bili bučniji. Tata je ustao i počeo sve da nas bije. Brata je tukao tako da je ceo bio krvav. Mamu je pokušao da uradi čekićem u ruku, ali je udario mene u čelo - priča devojčica pokazujući oziljak na glavi. Kako kaže, tada je pala u nesvest. - Tada sam tražila policajcima da ga strpaju u zatvor. Ipak, on je izašao, i nastavio da nas maltretira. Zbog toga smo spavali po parkovima, ulazima zgrada, garažama. Sećam se, jednom nas je izmlatio pa smo ponovo pobegli. Sneg je bio do kolena. Mi nismo imali ni ćebe. Samo jakne. I nismo imali gde - priča devojčica. Ipak, ni sve nedaće koje su preživeli nisu im skinule osmeh sa lica. Tužna lica i pogledi uprti u pod su nestali. Graja i smeh ponovo su se raširili među šarenim zidovima njihvog novog doma.

Odjednom, odrasli ljudi koji su živeli i radili na ulici sada su ponovo deca. Smeju se iskreno. Slatko. Do suza. Zadirkuju jedni druge. Onako dečije. Iako su detinjstvo u svojoj životu etapa koju su odavno "preskočili". Inače, danas je Međunarodni dan dece koja žive ili rade na ulici. Ipak, prema rečima Danijele Stajković rukovodioca Prihvatilišta, usvajanje jednog takvog međunarodnog dana znači da decu koja žive i rade na ulici prihvatamo kao društveni fenomen, što ne bi trebalo.

- Deca ne smeju da budu na ulici. Oni ne smeju ni da žive, a kamoli da rade na ulici. U svakom trenutku na Beogradskom asfaltu ih ima oko 500. Moramo da se izborimo za to da ne bude - ni jedan. - Deci se mora obezbediti pravo na detinjstvo. To je etapa koja treba da bude najlepša u njihovom životu. I to im niko ne sme oduzeti! - rekla je Danijela.